Teatar apsurda

Beket, Jonesku i Pinter bi pozavideli našoj politici i našem predsedniku i svemu što je u tim velikim dramama ispisano kao krik velikana upućen savremenicima o besmislu koji će proždrati život!

Naš predsednik, je takve drame, uspeo da pretvori u svakodnevnicu glasnih Soraba i inih nam građana.

Koliko god Vučić bio glasan za domaću publiku i medije u tolikoj meri nas on gebelsovski vodi u jednu totalnu tišinu želeći, možda i nesvesno da našu lepu Srbiju ubrzano oslobađa jednog supstancijalnog dela, a to je stanovništvo.

Elem, predsednik nam funkcioniše kao stečajni upravnik, dočim naši zapadni prijatelji žive u uverenju da je on u stvari hemoterapija i da nama blaža sredstva ne mogu da spasu živu glavu!

I tako, taj zapad leči naše državne i nacionalne malignitete i gledaju da li ćemo preživeti. Na nama je, malima, da donesemo odluku hoćemo li da se borimo za svoj život ili ne!?

Dozvolite mi, da preporučim, proevropskoj opoziciji da napravi nekakvu politiku da se mane zgražavanja nad predsednikovim performansima i nad time što, tzv. „Zapad“ leči ove naše socijalne i političke bolješćure predsednika.

Hoću da kažem, bolest se lečiti mora, bez obzira što možemo da „riknemo od toga“, jer nam je smrt izvesna.

Nego da vidimo da li imamo snage i pameti da se podignemo i pokažemo prvo sebi, pa onda ovima što puštaju kišu, da možemo i bez tog jbng Vučića da rešimo ove naše tumore, a da oni nama garantuju da mi svi nekako zajedno uđemo tamo gde je sav normalan svet, ovaj naš kulturološki, u toj i takvoj sada krizirajućoj EU.

Tu nam je mesto. Rusko i naše desničarsko zgražavanje oko izbora na Kosovu i zapadno – američko likovanje na istrajavanju politike kojom nas je još, onomad Sloba sludeo, dovodi nas kao naciju i narod do apsurda u kojima se mali i pošteni, čestiti građanin sa sve „Pinkom i Hepijem“, ne može snaći.

Ko mi da sendvič više, ja sam gladan, za njega ću glasati.

Autor je novinar iz Šapca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.