Tehnologija vladavine fudbalom i Srbijom

Prvo su oterali sve prave prijatelje najpopularnijeg sporta sa tribina. Sada uspevaju da se više u medijima ne piše i ne govori o fudbalskoj igri, nego o bizarnostima iz njihovih života, po sistemu „svađale se jetrve preko svekrve (fudbala)“. Oni su fudbalski sport u Srbiji pretvorili u pravi cirkus. Kao da je Duško Radović na njih mislio kada je napisao: „Što su borci smešniji, cirkus je uspešniji“. A sve to zapravo nije ništa drugo nego fudbalska kopija političkog života, odnosno obračuna u borbi za vlast u Srbiji.

Normalan čovek se pita kako ti ljudi nisu dosadili sami sebi, tim večitim ponavljanjem istih fraza koje nikome ništa ne znače. Svađaju se i mire svako malo kao piljarice. Vremena se svuda u svetu pa i u Srbiji menjaju. U svetu se međutim, za razliku od Srbije, i ljudi menjaju. Naš čovek se ne menja. Ostaje zarobljenik i zaljubljenik u ludilo odnosno glupost, neznanje, nemoral, neodgovornost, bezobrazluk. Uzmimo na primer većinskog vlasnika te „privatne firme“ zvane FSS, koji je predsednik iste već dva mandata. Čovek živi u iluziji da je fudbalski svemoguć, da je nedodirljiv, jer izjavljuje: „Biću predsednik FSS dok sam živ“.

Šta će pritom biti sa fudbalom u Srbiji to ne kaže niti ga ko pita. On očigledno ne shvata najočigledniju činjenicu života: Da je vreme nepovratno i da nikad i niko neće moći da nam vrati te silne godine izgubljene za srpski fudbal. Jer ove godine kreće u školu generacija koja se nije ni rodila, kada je Srbija zabeležila poslednji uspeh u fudbalu, pobedivši današnje svetske prvake Nemce u Južnoj Africi. Taj podatak pretvara u besmisao sve što on, kao „većinski vlasnik“, i njegovi saradnici rade u firmi zvanoj FSS. Njegova volja, ma koliko bezgranična bila, da ostane do kraja života predsednik, ne može da izmeni prošlost, a još manje da napravi nešto u budućnosti.

Normalan čovek se takođe pita šta je cilj te i takve vladavine fudbalom? Šta čovek time želi da postigne, osim što sebi i najbližim saradnicima omogućava razbijanje dosadnih penzionerskih dana, na najvišem nivou, u svetu fudbalskog džet-seta. Uglavljeni do te mere u taj fudbalski konformizam, njima ništa osim toga u fudbalu nije važno.

A vladati ovakvim srpskim fudbalom nije nikakav problem, pogotovu za „većinskog vlasnika“ firme. Dovoljna je njegova snažna volja i superiorna veština manipulatora, jednoglasno podržana od „glasačke mašine“ zvane Skupština FSS. Ali cilj mu je sitan, bolje reči sitnosopstvenički – opstati u evropskom i svetskom fudbalskom komforu bez obzira na uništenu reprezentaciju i srpski klupski fudbal. Teško da će i on i njegovi ikada razumeti da ne može biti uspeha sve dok fudbalom vladaju njihova ili bilo čija volja, a ne zahtevi i prohtevi vremena u kome živimo.

I tu dolazimo do zaključka koji ponavljam godinama: Nema uređenog fudbala bez uređene države. To je potvrdio sam „većinski vlasnik“ srpskog fudbala kada je u intervjuu za novogodišnji NIN rekao: „Hteo sam da odem, ali mi nisu dali premijer Vučić i predsednik Nikolić“. Treba mu verovati jer i nad popom ima pop. Postoje dakle i „većinski vlasnici“ Srbije.