Tehnologija Vučićeve vladavine

Svako zaposlenje u republičkim i lokalnim organima vlasti, u svim državnim i paradržavnim preduzećima iz cele zemlje, odobrava se u jednoj jedinoj (stranačkoj) kancelariji u Beogradu. Surovost ide dotle da se više stotina hiljada ovih ljudi godinama drži u statusu zaposlenih na određeno vreme i onda se ucenjuju produžetkom ugovora, i to ponovo na određeno. Ti ljudi imaju radnu obavezu da idu na Vučićeve skupove, da prikupljaju sigurne odnosno kapilarne glasove, da pišu pozitivne komentare o vođi na internet portalima i društvenim mrežama, da blate opoziciju i svakog kritičara vlasti. Ovi ljudi nemaju izbora jer nemaju od čega da žive.

Lažna borba protiv korupcije je jedna od osnovnih poluga njegove moći. Kada je došao na vlast, ta marketinška borba se svela na hapšenje najbogatijeg čoveka u Srbiji Miroslava Miškovića, što mu je donelo rast popularnosti. Taj čovek niti je pravosnažno osuđen, niti je bilo ko nakon sudske presude završio u zatvoru zbog ozbiljne korupcije. S vremena na vreme, sprovede marketinški dirigovanu akciju borbe protiv kriminala i korupcije, pohapsi neke ljude bez dokaza, oni na kraju budu pušteni, ali on dobije ono što je hteo – stvaranje lažne slike o pravdi i pravičnosti dok se njegovo lično i stranačko okruženje nelegalno bogati kao niko u novijoj istoriji. Mnogo više nego u vreme Miloševića.

Novu ekonomsku elitu kao podršku ličnoj vlasti Vučić ostvaruje delovanjem u dva pravca. Prvi je prisilna kupoprodaja uspešnih malih i srednjih preduzeća, gde se vlasnici primoravaju da ih prodaju ljudima iz Vučićevog okruženja. Drugi pravac su poslovi sa državom gde je apsolutno nemoguće da i najmanji posao dobije bilo ko, ko nije deo režima, odnosno blizak režimu.

Vučić upravlja sopstvenom strankom na način veoma sličan vođenju Nacionalsocijalističke stranke u Nemačkoj 30-ih godina. Apsolutno bilo kakva kritička reč je najstrože zabranjena, bespogovorno se sluša vođa i sprovodi njegova volja koja se iskazuje u agresivnoj komunikaciji, pretnjama i vređanjem čak i najbližih saradnika. Cilj je zaplašiti sve i svakoga, a i najmanja neposlušnost se kažnjava, uključujući policijsko-sudske progone i medijsko linčovanje. Zastrašujuće deluju televizijski snimci sa sednica stranačkih organa kada funkcioneri po petnaest ili dvadeset minuta moraju da aplaudiraju velikom vođi – toga smo se nagledali u svetskoj istoriji i dobro znamo čemu je to vodilo.

Unutar stranke postoje regionalni stranački koordinatori koji su paralelna vlast i upravljaju svim strukturama izvršne vlasti u svakom regionu u zemlji, a odgovorni su samo i isključivo vođi. NJima su odgovorni i predsednici opština, i lokalne sudije i tužioci, i direktori javnih preduzeća. Oni određuju koje firme će dobijati poslove na lokalu, oni određuju ko će kupiti lokalne medije, oni zastrašuju lokalne opozicione aktiviste…

Pri stranci postoje i posebne kriminalne grupe koje služe kako za gvozdenu disciplinu unutar stranke, tako i za plašenje običnog naroda, posebno po opštinama u unutrašnjosti. NJihov pojavni oblik je isti kao tokom rata devedesetih – obrijane glave na nabildovanim telima, džipovi, trgovina drogom, bejzbol palice i oružje. Vučić u potpunosti upravlja i desničarskim i navijačkim grupama koje su njegova dodatna ulična snaga za zastrašivanje građana. Kao nekadašnji pripadnik najjače navijačke organizacije u zemlji, svestan je da skandiranje protiv predsednika na stadionima u Srbiji može lako da postane inicijalna kapisla eksplozije opšteg nezadovoljstva u zemlji.

Zato je legitimizovao navijačke polukriminogene organizacije dajući im građevinske poslove i štiteći ih od procesuiranja njihovih krivičnih dela. Sve to radi samo da mu ne bi pravili probleme kakve su imali prethodnici. Zauzvrat, tribine na stadionima su mirne u odnosu na vlast, a gej parade koje su nekada te grupe sprečavale danas se održavaju bez ikakvih problema jer vođa od toga ima koristi u međunarodnim odnosima.

Aleksandar Vučić nema nikakvu politiku, ne poštuje nikakve vrednosti, bilo koga ili bilo šta. NJegov jedini cilj je lična i neograničena vlast, a za ostvarenje tog cilja ne postoje zabranjena sredstva. On dnevno menja stavove, svesno laže, manipuliše, unižava institucije i privatne živote hiljada ljudi. NJegova jedina politika su svakodnevna istraživanja javnog mnjenja i fokus grupe kao sredstvo za manipulaciju javnošću.

Kada mu istraživanja pokažu da treba davati lažna obećanja, on to i radi. Kada mu sugerišu da treba dati izjavu protiv Amerike ili Evropske unije – on za to angažuje saradnike i tabloide. Kada mu se učini produktivnim stvaranje slike o prijateljstvu sa Rusijom – on angažuje sve resurse da se veliča Putin. Kada se suoči sa rastom rejtinga opozicije – on ih naziva fašistima i izdajnicima. Kada istraživanja pokažu da se profiliše pojedinac koji bi ga pobedio na fer izborima – on organizuje višemesečni medijski linč tog pojedinca. Kada fokus grupe pokažu narastanje nezadovoljstva građana zbog korupcije – on organizuje fingirana hapšenja…

Dokle?