Tekst nabijen rasizmom

Autor tu piše o hiljadama „crnoputih momaka i devojaka, iz svih postojećih afričkih zemalja“ koji su preplavili Pariz, o prijateljicama noći među „kojima je ogromna većina Azijatkinja i Afrikanki“. Autor zapaža i da je „svaka druga, najviše treća mlada žena, pridošla iz afričkih zemalja poodmaklo trudna, ali lako gura kolica u kojima se već nalazi beba, dok joj se najstarije dete drži za široke, šarene suknje“. Iako je gradska vlast „krenula u spasavanje od afrikanizacije“, u rušenju „mračnih skloništa iz kojih curi droga, prostitucija, kriminal?“, namesto jedne srušene zgrade koja je „služila kao džamija“ sada se „u tu svrhu koriste dve“, itd, itd. I tako, zaključuje Radovanović, „mic po mic, Pariz biva osvojen naseljenicima sa drugih kontinenata“.

Premnogo je i ovoliko, da ne navodim dalje. A autor zaključuje da bi se „brojnim francuskim pesnicima, koji su opevali Pariz u prošlim vekovima, danas slomilo pero“ između ostalog i zbog „jedva prepoznatljivog francuskog“ kojim govore te pridošlice. Autor roni suze „jer će kad-tad čuveni Monmartr biti osvojen i na platnima će se pojaviti neki novi predeli, od afričkih do kineskih…“ Zanimljivo je tu da tekstopisac prepoznaje na ulicama Pariza samo one koji su različiti od njega po boji kože, iako su pored njega prošli mnogi stranci poreklom iz Poljske, Španije, verovatno i Srbije. Ništa slično ne pročitah ni od pristalica naših najekstremnijih rasista. Autor zaboravlja, ili ne zna, da je Francuska otadžbina svih njenih građana bez obzira na poreklo, da su slavu francuske pesme proneli tamnoputi Henri Salvador, Janik Noa, kao i grčkog porekla Žorž Mustaki, jevrejsko-španskog Enriko Masias, jermenskog Šarl Aznavur? Francuska književnost se ponosi senegalskim predsednikom Leopoldom Sedar Sengorom, koji je pisao na francuskom, a danas je ministarka pravde u vladi Francuske crnkinja sa francuske Gijane, Kristina Tabira.

Autor je predsednik Sekcije Srbije međunarodnog Udruženja frankofonskih novinar (UPF)