Temelj ljudske egzistencije

Vuk Drašković, kao književnik i političar, poznat u zemlji i svetu, u svom razmišljanju i delovanju, uvek se trudi da sazna istinu i da je učini javnom u vremenu kada može da ima pozitivno dejstvo na aktivnost ljudi, posebno na aktivnost vladajuće političke strukture, uprkos otporima različite vrste. Narodna poslovica kaže da tri stvari skaču za oči: mačka, zla žena i istina. Istina je gorka, iako nema ništa slađe od nje, pa se zato – kao vrednost u koju treba verovati i za koju se treba boriti – teško artikuliše i probija. A kad se ona sazna i krene da krči sebi put, ništa je ne može zaustaviti, ona postaje faktor oslobođenja. Pri tome, Vuk Drašković uvek povezuje istinu – kao vrednosnu; razum – kao logičku; i egzistenciju – kao životnu kategoriju, pri čemu se istina i razum pojavljuju kao temelj ljudske egzistencije, iz koga izvire i sadržaj praktične politike. Naravno, tragovi politike na toj osnovi, zbog raznih zabluda, pritisaka i političkih manipulacija, mogu da budu zamračeni, da bi kasnije nužno bili osvetljeni, ali uz nepotrebno izgubljeno vreme i visoko plaćenu socijalnu cenu.

Kada Vuk Drašković, kao bivši ministar inostranih poslova i kao čovek sa velikim iskustvom, ali i kao učesnik u aktuelnoj vlasti, javno govori, na primer, o potrebi za ulazak Srbije u članstvo NATO-a, koje smatra bitnom pretpostavkom za članstvo u EU, zar to ne zahteva razgovore i dogovore na najvišem nivou. Ako Rusija kaže da nema ništa protiv da Srbija, kao njen tradicionalni prijatelj, bude članica EU, zašto bi se onda protivila da Srbija bude i članica NATO, budući da je članstvo u NATO i EU tesno povezano, čak i međusobno uslovljeno? Odgovor na to pitanje, svakako, zaslužuje posebnu pažnju. S tim u vezi se postavlja i pitanje vojne neutralnosti: da li mi realno možemo zadržati takvu poziciju na balkanskoj vetrometini ili je to samo želja, bez šanse da bude ostvarena?

Kada je, pak, reč o Kosovu i Metohiji (KiM), Vuk Drašković je stalno upozoravao da se pitanje KiM može rešiti samo na bazi suočavanja sa istinom. A istina o KiM je bolna, jer KiM ne funkcioniše u ustavno-pravnim okvirima države Srbije, bez obzira na Rezoluciju 1244 SB OUN i bez obzira što smo zadržali kontinuitet u ostvarivanju budžetsko-finansijskih obaveza. Danas je svima jasno da smo, potpisivanjem Briselskog sporazuma sa Albancima, pokazali odlučnost za pomirenje i normalizaciju albansko-srpskih odnosa, priznajući tako kosovsku realnost, jer druge alternative, kao realne opcije, nije bilo. Međutim, time kosovsko pitanje još uvek nije rešeno, jer su ostala brojna pitanja bez odgovora, koje građani Srbije očekuju.

Umni ljudi kažu da je najveći neprijatelj istine – zabluda, a najveći prijatelj – vreme. Budući da istina i dosadašnje zablude o KiM nisu više nepoznanica, svako dalje odlaganje i odugovlačenje rešenja kosovskog pitanja previše podiže socijalnu cenu koju Srbija ne može više da plaća. Zar nam iskustvo u vezi sa odvajanjem bivših jugoslovenskih republika i Kosova ne predstavlja pouku, nezavisno od toga što se između njih i KiM, kao ondašnjih federalnih jedinica, ne može stavljati znak jednakosti! Hoćemo li, na primer, i dalje odugovlačiti sa obelodanjivanjem Platforme predsednika Republike o KiM? Hoće li se i dalje odlagati ustavne promene, s obzirom da pisani ustav nije saglasan sa stvarnim ustavom? Hoće li se i dalje nepotrebno (i bezuspešno) blokirati ulazak KiM u međunarodne organizacije? Itd. Ako se odgovori na ova i druga pitanja odlažu, komplikuju i opterećuju virtuelnošću, onda će se, bez sumnje, gubiti dragoceno vreme i povećavati ukupna šteta Srbije, što nikoga ne može činiti ravnodušnim.

Ljudi kao Vuk Drašković, kako kaže Radulović, „nužno treba da postoje“. To su ljudi koji uvek govore otvoreno i smelo, iznoseći saznatu istinu u opštem interesu, bez straha za posledice, pre svega, sa stanovišta egzistencije (opstanka), rasta i razvoja. Imajući u vidu i pozitivnu dimenziju filozofsko-egzistencijalističkih shvatanja, oni polaze od jednostavne činjenice da je prva pretpostavka svega – živ čovek, koji se uvek nalazi pred izborom: život ili smrt, dobro ili zlo, rast ili propadanje.

Bez čoveka, kao razumnog bića, koje je realno predodređeno za uspostavljanje zemaljske, a ne „nebeske sreće“, ne postoji ništa smisleno, niti vredno. Uostalom, da je bilo dovoljno razuma i osmišljavanja u srpskoj državnoj i nacionalnoj politici, na primer, ne bi u XX veku, u pogledu broja stanovnika, došlo do stradanja i nestanka četiri današnje Srbije: jedna je nestala tako što je 4 miliona Srba poginulo u ratovima, a 4 miliona otišlo iz zemlje, dok su tri Srbije izgubljene u akušerskim klinikama, jer su, prema statističkim podacima, na jedno rađanje obavljena tri abortusa. Nažalost, velika kolektivna zbivanja najčešće pokreću iracionalni faktori (nacionalizam, kvazipatriotizam i dr.), pa se „uspostavljanje kolektivnog istorijskog razuma“ (D. Ćosić), pojavljuje kao imperativ, ne samo za Vuka Draškovića, nego i za sve misleće intelektualce i društvo u celini.

* Autor je profesor Univerziteta