Teret mladog doktora A.

U dva-tri koraka prišao je krevetu i uzeo me za ruke, koje je privio uz sebe.

Gagu su nešto ranije pozvali u Berlin, da bude sa mnom jer, eto, stvari nisu izgledale baš najbolje i mislili su da mi je neophodno pojačanje na vezu.

Utisak je bio da sam počeo da se udaljavam od obale.

Nas dvoje smo za mladog doktora A. prvo mislili da je Indijac ili Pakistanac, neodoljivo nas je podsećao na Pitera Selersa u filmu The Party iz 1968. godine, valjda jednog od najsmešnijih filmova ikada snimljenih.

Međutim, tokom neke od vizita neko ga je predstavio ili oslovio, pa smo shvatili da dolazi iz neke od bivših sovjetskih republika u centralnoj Aziji.

Nikada nismo pitali i koje.

– Mister Obradović, vaša koštana srž je sada potpuno funkcionalna – rekao je na svom neobičnom engleskom, ne gledajući me u oči, nego preko mog tela, tamo ka prozoru, kao da je pred publikom, u sred antičkog amfiteatra.

Gaga i ja smo se pogledali, au(!) kakvo olakšanje u trenu.

Ona ga je pitala nešto za broj leukocita u krvi, a on se na to prenuo, odgovorio samo to da je tražio od šefova da nam baš on saopšti vest i da će ostalo oni da nam kažu.

Vratio mi je šake na telo, brzopleto se nekako okrenuo i nestao iza teških vrata.

I nije sreća reč kojom se opisuje to osećanje, moram da je izmislim.

Mogu samo da kažem da smo se Gaga i ja tada, po prvi put posle teških i rastegnutih nedelja, koje su se pretvarale u mesece, iskreno nasmejali.

Doktor A. je bio strašno mlad, imao je krupne i nežne oči, držao se besprekorno pristojno, nikada nije govorio dok ga neko od kolega nešto nije pitao, bio je očigledno na dnu piramide u lekarskom timu, ostavljao je utisak nekoga ko je bio zahvalan što ima mogućnost da uči i da radi u „Helios“ klinici u berlinskom predgrađu Buh.

Ali, odakle je, pitam se, dolazilo njegovo uzbuđenje sa kojim je tog dana ušao u moju sobu?

Tih sam se nedelja ubrzano svodio na prosti biološki materijal, možda sam za njega ja bio prva pobeda koju bi mogao da pripiše i sebi.

Evo, ne znam, ali se sećam da sam svoje ruke u njegovim osećao danima, do tada niko od lekara nije na taj način pokazao svoja osećanja, snažnu želju da pruži nadu, obraduje, prenese dobru vest čoveku koji je nedeljama i mesecima u procesu dezintegracije.

A baš smo dugo čekali da moja nova, transplantirana koštana srž makar namigne.

Imunološki potpunio nebranjeno, moje je telo postalo svet kojim su carevale razne vrste virusa i bakterija i gde su svuda nicale bašte gljivica.

Usta su se izobličila od gnojavih čireva i rana, koža se ljuštila, bolovi su dolazili odasvud, hranu i vodu sam dobijao kroz kateter i ma koliko me molili da probam da sednem u krevetu, meni se nije dalo, nisam imao snage da se pomerim.

Samo sam želeo da spavam, a nedeljom u 15h da gledam Formulu 1.

Doktori su me branili teškom artiljerijom, uspostavljajući raznim lekovima tri ili četiri linije odbrane za svaki organizam, ne puštajući me da iscurim, iako je bilo jasno da nemam šanse bez sopstvenog imuniteta.

Postojao sam zahvaljujući litrima i litrima tuđe krvi i trombocita.

Ali možda malo i zbog jednog naivno datog obećanja da ću biti dobro.

U nedeljama posle transplantacije, matične ćelije koje sam primio nisu proizvele ništa.

Svakog dana sam, na kraju se i iz pogleda dalo pročitati, pitao „ima li nešto?“, doktori su klimali glavom odrečno.

U jednom trenutku sam upitao da li je moguće da će zauvek ostati takav, da ću dok sam živ biti zavisan od tih kesa sa krvlju i trombocitima?

Kakav naivluk… „Ili će da te poprave, ili ništa od tebe“, preneo mi je moj fratello, doktor Ž, moje poslednje utočište u danima očaja. A to je opet jedna priča za sebe.

Kada je istekao i poslednji očekivani termin da se koštana srž javi, kateterom su mi me prikačili na enzim koji stimuliše proizvodnju leukocita.

Dani su prolazili u svojoj identičnosti i jednog njih, neko iz lekarskog tima, što je svratio da okači kese sa transfuzijom, na moj pogled odgovorio je da je mašina u krvi registrovala 0,1 (nečega na nešto puta nešto) leukocita, ali da to može biti i greška.

Sledećih dvadesetak dana, beskrajno dugih i iscrpljujućih, mašina je prepoznavala nove leukocite, brojala ih, 0,2 pa 0,3 (tog nečega na nešto puta nešto)… sve dok nije izbrojala celu jedinicu.

Nekog od sledećih dana ukazao se i doktor A. Srećni ljudi maštaju, ja o tome da ću  malo u hodnik na odeljenju, Gaga je tražila i kolica, htela je da me vodi u bolnički krug.

Moji doktori objašnjavaju kako „sad čekamo trombocite, oni dolaze poslednji i najteže“, doktor A. je doneo i brošuru kako da se ponašam kada me otpuste iz bolnice i tako sve, za nas, u svečarskoj atmosferi jer, iako su virusi, bakterije i gljivice i dalje vladali mojim organizmom, očekivalo se da će novorođeni imunitet, uz pomoć lekova, sa njima da se izbori u danima i nedeljama koje dolaze.

Onaj enzim je isključen i za nekoliko dana broj leukocita je ponovo bio nula. Lekari su proglasili transplantaciju neuspešnom.

Tužne su bile oči mladog doktora A. kada bi vikendom bio dežuran pa dolazio do moje sobe da mi da transfuziju ili terapiju i kaže kako nema ništa novo oko eventualne nove transplantacije.

I sav se nešto  pogurio, kao da je preko noći dobio breme, mnogo teže od mog razočaranja.

Kada bi sa kolegama bio u viziti, stajao bi u ćošku sobe, iza svih, zagledan u pod, a ja baš u njega gledam, možda bih mu doviknuo da je sve okej, ali je vreme vizite ograničeno i to mi je jedina prilika da nešto „obavezno“ pitam.

Nisam mu rekao ništa, niti on meni, čak ni u tim retkim trenucima kada smo ostajali sami.

Mislim da je on iz svega izvukao veliku profesionalnu lekciju, ali je možda i strepeo od toga šta bih mu rekao.

A ja mu ništa zamerio nisam, bilo mi je tada već svejedno, o sopstvenom jadu zabavljen.

Hteo sam samo da spavam.

Ipak, taj teatar mladog doktora A. ostao je jedan od najupečatljivijih trenutaka mog lečenja od leukemije u Berlinu.

Utisak koji je ostavila njegova iskrena želja da mi donese radost bio je neuporedivo snažniji od očaja sa kojim sam se suočio i sa kojim sam morao da se izborim.

Volim da mislim da je doktor A. bio srećan i vidim ga nasmejanog ono jednom kada sam na svojim nogama išetao iz bolnice.

PS: U ovoj priči pominju se lekarske procedure koje ja možda i nisam najbolje razumeo. To, ipak, priču, uveren sam, ne čini manje istinitom a sećanje manje autentičnim.