Teška vremena rađaju hrabre ljude

Ni jedan takav pokušaj nije moguć dok postoje svedoci vremena u kome je bilo važno stati na stranu onih koji su smatrali da rat nikako ne može i ne sme biti opcija, kojom treba da se rešavaju nastali problemi i nesuglasice.

Iako unapred osuđeni na poraz, antiratni aktivisti i aktivistkinje pružali su snažan otpor nacionalističko-militarističkoj vlasti.

Preuzimajući na sebe veliku odgovornost, uz ogromne rizike, aktivnosti ovih pokreta zasnivale su se na pravim ljudskim vrednostima, pravu na mir i slobodu svakog pojedinca.

U isto vreme, kada širom Srbije, niču razni dobrovoljački odredi, osnivaju se antiratni pokreti, koji se nenasilnim sredstvima suprostavaljaju politici zasnovanoj na otimanju teritorija, ubijanju nedužnih civila, teoriji krvi i tla..

Iako su u Vojvodini tokom ratnih devedestih postojali jaki građanski pokreti, većina stanovništva, uključujući i deo društvene elite, priklonila se zločinačkoj ideologiji, na kojoj će kasnije graditi svoje političke karijere.

Preuzimanje odgovornosti u vremenu ogromnog rizka, istrajna hrabrost, saosećanje, solidarnost i uzajamna podrška brojnih antiratnih aktivistkinja i aktivista jesu ponos Vojvodine.

Svaki pokušaj da se potisnu i marginalizuju akcije, pobune rezevista, antiratni koncerti, mediji koji su poput Pančevca, izveštavali o tim događajima, nije moguć. Žene u crnom dale su doprinos u obeležavanju važnih datuma iz istorije antiratnog delovanja u Vojvodini.

Mapa antiratnog otpora samo je deo materijala koji je predstavljen javnosti u Vojvodini. Na našu žalost, vojvođanske organizacije uključujući i nastalu i građansku akciju kojoj pripadam propustile su priliku da obeleže važne činove i datume iz istorije antiratnog otpora u Vojvodini.

Masovne mobilizacije u Vojvodini

U to vreme, širom Vojvodine, organizovane su masovne mobilizacije. Prema procenama, u Srbiji je od jeseni 1991. do 1992. godine nasilno mobilisano oko 140.000 ljudi, od čega najviše u Vojvodini, oko 82.000.

Iako Srbija nija bila u ratu – nije proglašeno ratno stanje – mobilisanim rezervistima saopšteno je da idu na ratišta u Hrvatsku. Proces prisilne mobilizacije odvijao se uz pomoć policije. Mnogi rezervisti u to vreme odbijaju da idu na ratište u Hrvatsku, spremni da brane Vojvodinu i Srbiju. Protesti protiv masovne mobilizacije odvijali su se u Potisju, gde su ljudi tražili da se sa ratišta vrate svi koji su tada bili mobilisani.

Prema nekim procenama u Vojvodini je u periodu od 1991.do 1995. godine bilo 200.000 „dezertera“. Centar za antiratnu akciju Ada, na čijem je čelu bila gospođa Vera Vebel Tatić, postavio je pitanje „zašto se masovne mobilizacije sprovode isključivo u Vojvodini?“

U tom periodu sa područja Vojvodine mobilisano je preko 80 posto vojnih obveznika, uglavnom pripadnika nacionalnih zajednica.

Miran antiratni protest, održan 10. maja 1992. u Trešnjevcu, događaj je koji se ne sme zaboraviti. Tog dana, vojska je opkolila selo sa 92 tenka, topovske cevi bile su uperene na selo, čekana je naredba da pucaju. Hrabri ljudi ovog sela nisu odustali. Podrška antiratnim aktivistima stizala je iz cele Vojvodine.

Antiratni pokret koji je postao poznat po imenu Klub „Zicer“ ili Duhovna republika Zicer iz Trešnjevca, ubraja se u jedan od dugotrajanijh mirovnih pokreta. Najteži period tih devedsetih godina obeležila je neverovatna snaga i hrabrost učesnika protesta, posebno žena koje su zaustavile prisilnu mobilizaciju i time zaštitile prava svojih najbližih, pa i drugih na život.

U gradu u kome živim, u organizaciji Pokreta za mir Pančevo, održavaju se tribine, na kojima je glavna tema „Kako doći do mira?“, uprkos prisustvu dobrovoljaca koji dolaze sa ratišta i najgorim rečima vređaju goste i organizatore. Otvoreni i tolerantni dijalog nije bio moguć.

U aprilu 1991. organizovana je akcija pod parolom „Živela geta!Dobro došli u prvi geto!“ Što je nas više unutra, to je njih manje napolju“.

Avgusta 1991. organizovan je „Hod mira“, koji je tada okupio nekoliko stotina ljudi. Na čelu kolone bila su deca, koja su nosila transparente sa porukama mira i cvećem koje su simbolično spustili u reku, tražeći da sukobi prestanu. Ovu akciju pratila je TV YUTEL.

Kako su ratni sukobi uzeli maha, u Pančevu se tada organizuje paljenje sveća i prikupljanje pomoći u lekovima i sanitetskom materijalu, za područja stradala ratom. Ova akcija trajala je sve do potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995, koji kao što vidimo nije u potpunosti doneo mir BIH.

Logori za Hrvate 1991-1992.

Tokom 87 dana, od avgusta do novembra 1991. godine, Vukovar (Republika Hrvatska) je bio pod opsadom jedinica Jugoslovenske narodne armije (JNA), pripadnika Teritorijalne odbrane (TO) i srpskih paravojnih jedinica. Nakon pada grada, do tada bogatog i multietničkog mesta, veliki broj kako hrvatskih branitelja, tako i civila hrvatske i srpske nacionalnosti, žena, dece i starih, doveden je u logore u Srbiji.

Balkanska istraživačka mreža (BIRN) navodi da je prema podacima hrvatske Komisije za nestale i zatočene iz tih logora „ukupno razmenjeno 7.666 osoba od decembra 1991. do avgusta 1992. Od toga je bilo 219 osoba mlađih od 18 godina, 932 žene i 424 stariji. Jednog dana, kada se u ovoj zemlji prestane sa promocijom ratnih zločinaca, koji nikako ne mogu biti proglašavani u heroje i moralne vertikale jednog društva, o antiratnim pokretima u Vojvodini govoriće se kao svetloj tački naše istorije. Sudeći po tome da se postojanje mirovnih pokreta potiskuje i nedovoljno o njima govori čini nas i dalje zarobljenim u ruševinama loše prošlostiih od 60 godina. Bilo je 46 posto civila, 52 posto vojnika, dok za ostale nije utvrđen status.“

Logori za Hrvate su na teritoriji Srbije otvarani već od oktobra 1991. godine. Nalazili su se na imanjima u Begejcima i Stajićevu.

Predstavnice Žena u crnom su ove godine posetile Stajićevo i podsetile javnost da je u tom logoru tokom zime 1991. bilo zatočeno i mučeno više od 1.200 osoba iz Vukovara. Snažno opiranje i protivljenje memorijalizaciji mesta u kojim su postojali logori u Vojvodini neće nas osloboditi odgovornosti, ostavljenog nam tereta rata.

Postavljanje ploče u Stajićevu predstavljalo bi čin saosećanja i solidarnosti sa žrtvama zatočenim u logorima u Vojvodini i umnogome doprineli jačanju pomirenja u regionu.

NE RATU!

Svi navedeni događaji jesu veličanstveni poduhvati hrabrih, odgovornih, čestitih ljudi i kao takvi ne bi smeli biti nikada zaboravljeni. Jačanje procesa pomirenja, trebalo bi biti jedan od naših primarnih zadataka.

Jednog dana, kada se u ovoj zemlji prestane sa promocijom ratnih zločinaca, koji nikako ne mogu biti proglašavani u heroje i moralne vertikale jednog društva, o antiratnim pokretima u Vojvodini govoriće se kao svetloj tački naše istorije. Sudeći po tome da se postojanje mirovnih pokreta potiskuje i nedovoljno o njima govori čini nas i dalje zarobljenim u ruševinama loše prošlosti…boreći se i dalje sa avetima prošlosti, živeći u okruženju onih koji su kreirali i stvarali zločinačku politiku onespokojava, ali ne sprečava da se kaže da su u Vojvodini postojali ljudi koji su bili protiv takve politike i tada otvoreno rekli NE RATU! u Hrvatskoj, BIH i na Kosovu…

Danas, kada živimo u vremenu odsustva morala i ljudskosti ne preostaje nam ništa drugo već da u skladu sa vrednostima, koje su bile karakteristične za Vojvodinu i dalje branimo pravo drugoga na život i slobodu. U buci suvišnih reči potrebno je naći one kojima ćemo iskazati žaljenje zbog svakog izgubljenog života, počinjenih ratnih zločina i razrušenih gradova tokom rata. Usamljeni i neumorni borci, borkinje za ljudska prava, nalaze i nalaziće put kojima će i dalje afirmisati vrednosti poštovanja ljudskih i manjinskih prava, izvinjenja i toliko nam potrebnog Suočavanja s prošlošću.

I na kraju ruševine devedestih su svuda oko nas, u političkom, kulturnom, ekonomskom smislu, samo se oni koji žive oko tih ruševina prave da ih ne vide.

Autorka je antiratna i mirovna aktivistkinja iz Vojvodine

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.