Tesla i Pupin, Skerlić i Tucović

Jedan od učesnika, u mantiji, govoreći o zaslugama srpskog patrijarha, završio je konstatacijom da je srpski narod izvozio um, a uvozio nevolju i prokletstvo.

Za izvezenu pamet duhovnik je naveo kao primer Teslu i Pupina, a za nesreću i ojađenost, koji su došli importom, francusku i rusku revoluciju i – na opšte iznenađenje – Jovana Skerlića i Dimitrija Tucovića.

Zaprepašćenje utoliko što je iole bistrom đaku poznato da su Skerlić i Tucović jedni od najboljih sinova srpskog naroda i, slobodno je reći, sa čijim se postignućima malo ko može da poredi, računajući i sve naše vladike i patrijarhe.

Jovan Skerlić (1877-1914) je ključna figura naše književnosti, javni pregalac i tribun koji je zračio u svome vremenu.

Jedan je od najvećih radnika koje Srbija ikada imala; jedini Srbin koji je umro od rada, kako je zabeležio Dragiša Vitošević.

Živeo je 37 godina.

Dimitrije Tucović (1881-1914) bio je borac za poboljšanje života radničke klase, sjajan publicista, teoretičar i autor brošure Srbija i Albanija u kojoj je razobličio osvajačke pretenzije srpske buržoazije.

Bio je protiv rata i poginuo je kao oficir srpske vojske. Imao je 33 godine.

Ocena na javnom mediju da su Skerlić i Tucović naneli štetu svome narodu, kako vidimo, mogla je da dođe samo iz grešnih usta, od čoveka čiji vidik ne seže dalje od vrha zvonika (ovo su Skerlićeve reči).

Šta može da pomisli školska omladina, vaspitana u duhu reči srpskog prosvetitelja i raskaluđera – „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci!“ – nego da naše zaostajanje i naša nižerazrednost, osim ostalog, leži u anatemi na figure kao što su Skerlić i Tucović.

Učinjena je, van svake sumnje, šteta.

Autoru ovih redaka Bog će da oprosti ako završi rečima: „Bože, oprosti mu, ne zna šta čini!“

Autor je profesor Pedagoškog fakulteta u Somboru