Testirajmo Vučića i SNS

Da li zato što je o tome bilo reči u SAD, što je predočeno da se očekuju brzi i konkretni potezi u „spoljnom“ dijalogu s Prištinom, tek dijalog je postao glavna tema ovog leta. Nekoliko se pitanja ovim povodom nameće. Da li je Vučićev poziv iskren i ima li ozbiljne volje za političkim dijalogom? Meni se čini da nije iskren. Da li Vučić uopšte može iskreno da pozove na dijalog?

U duhu je i psihologiji njegove vlasti da je on sam na političkom nebu, jedini on neprekidno radi, on sve hrabro rešava. Nikog drugog nema. Čak ni u SNS-u, koji ne može da iznedri kandidata ni za jednu funkciju u zemlji. Da je poziv iskren, Vučić bi, protivno nedemokratskoj metodi lične vlasti, pokazao da mu treba pomoć, da bi seo za sto sa onima koje godinama kriminalizuju, blate, prete im, označavaju krivcima za sve nedaće… Time bi rizikovao da pokaže svoju slabost i strah od koraka koji, izgleda, moraju da uslede. Slika koju o sebi stvara bila bi načeta, a ne deluje da bi to lako podneo. Zato mi se čini da je poziv na dijalog, izrečen kao poziv građanima, bez institucionalnog okvira i predložene procedure, samo novi trik koji će uskomešati mnogo glasova.

Sve to treba tabloidnoj mašineriji da posluži za plasiranje zaključka da opozicija razgovor neće, što bi potvrdilo sliku koju Vučić želi da pošalje i domaćoj i stranoj javnosti: „Ja sam jedini za dijalog, pa čak i jedini demokrata, jedini koji traži i želi rešenje!“ Dokaz da nema volje za dijalogom su izjave funkcionera SNS protiv svih koji su poziv kritično razmotrili, a najbolji primer je izjava potpredsednika SNS, Marko Đurića, kojom vulgarno diskvalifikuje Borisa Tadića. Saopštenja promptno objavljuju „nezavisni“ mediji stvarajući utisak da je reč o još jednoj Vučićevoj kampanji koja, samim tim što je o Kosovu, uspešno maskira loše vesti o niskoj stopi privrednog rasta, porastu korupcije, štrajkovima.

Drugo je pitanje kakav je odgovor demokratske opozicije. Ona ima teži zadatak od one „patriotske“ – ne sme da odbije dijalog jer je to suprotno vrednostima koje propagira. Mora da podseti na dijalošku formu za koju se uvek zalagala, a za to ima dosta primera. Devedesetih se upravo iz opozicionih i nevladinih krugova vodila kampanja za mir i dijalog u regionu, održavao kontakt s kosovskim Albancima, odatle su stizali pozivi na suzdržanost u reakcijama i na pregovore. DS i druge demokratske stranke su upozoravale da u kosovskom čvoru vreme ne radi za nas, da treba izbeći da zamrznuti sukob zaledi i šanse Srbije da izvuče najviše što može za svoje nacionalne interese i Srbe na KiM. Za vreme vlade DS o svakoj rezoluciji o Kosovu razgovaralo se sa opozicijom. Tadić se obraćao parlamentu, prezentujući s Vladom politiku prema Kosovu. Opozicija, među kojima i SNS, u tome je slobodno i aktivno učestvovala, a tadašnja većina je nije vređala, ni pretila. Opozicija, pa ni SNS, nije podržala početak dijaloga s Prištinom – na kosovskom pitanju uvek je bilo lako zarađivati glasove i mandate.

Kad je došavši na vlast Vučić nastavio dijalog i zaključio Briselski sporazum, DS je podržala sporazum. Očekivalo se da će nova brojna vladajuća većina otvorenije govoriti o pitanjima koja čekaju na agendi dijaloga s Prištinom, da će podstaći „vađenje glave iz peska“. Do toga nije došlo. Da li se sećamo neke plenarne sednice o primeni Briselskog sporazuma? Nije je bilo. Na jednoj sednici Odbora za evropske integracije o Poglavlju 35 i Kosovu postavila sam pitanje ministarki za evropske integracije: zašto nema plenarnih sednica, zašto se građani ne navikavaju da slušaju rasprave o primeni Sporazuma? Odgovor je bio da bi to bilo pogrešno jer bi se smanjila podrška građana evropskoj integraciji?! Na nedavno postavljeno pitanje na istom Odboru zašto nema, inače obaveznih, plenarnih rasprava o izveštajima Vlade o pregovorima sa EU, nema odgovora. To su primeri koji ilustruju odsustvo volje za dijalogom, ali vlast je tako propustila pet godina da pripremi donošenje odluka koje se očekuju u dijalogu s Prištinom.

Opozicija taj propust ne sme da zanemari, kao što ne sme da pređe preko nedemokratskog ponašanja prema opoziciji, u kojoj „tiranija većine“ zatvara svaki slobodan prostor medijski i institucionalni. Opozicija je u pravu kad tvrdi da nema dijaloga bez slobode medija i kad zahteva skupštinsku raspravu. No, to ne treba da bude alibi za odbijanje dijaloga. U skupštini debata mora da postoji, naravno. Ali, u demokratskim državama predsednici država razgovaraju sa većinom i opozicijom, i iza zatvorenih vrata, o državnim pitanjima koja traže visok stepen saglasja. A ako saglasnost postignu, obaveste građane. I to nije nedemokratski.

Iz nekih izjava sledi da su, posle Vučićevog poziva, sve opcije za Kosovo oživele, pa eto i o podeli može ponovo da se razgovara. Kao da su podelu današnje stranke na vlasti htele ozbiljno da razmatraju – podelu su videli kao odustajanje od teritorijalnog integriteta!

Opcije su se s vremenom sve više tanjile, neke prilike propuštene. O čemu danas dijalog treba i može da se vodi? On je prilika da se pokaže da u državnim pitanjima nema puno mesta partijskoj trci za patriotske poene. Vodi se kao učtiv razgovor ravnopravnih čiji se patriotizam pretpostavlja i kad se različito misli, za stolom bez „čela i začelja“. Ako se to hoće, onda Vučić treba da iznese svoje viđenje i platformu, a ne da poziva druge da prvo iznesu svoje mišljenje. Jer, u ovom slučaju, on je stvarno jedini najbolje obavešten. A opozicija može da testira ozbiljnost namere o „unutrašnjem dijalogu“ tak što će da pozove Vučića i SNS na dijalog o medijima i demokratskim institucijama. Jer ako je Kosovo važno državno pitanje, nije li i stanje demokratije važno državno pitanje? Od Vučićevog odgovora zavisiće budućnost dijaloga o Kosovu.

Autorka je narodna poslanica Demokratske stranke u Skupštini Srbije