Aleksandar Vučić je irelevantan.
Ne stiče se takav utisak kada se prelistava dnevna štampa ili gleda informativni program na televiziji, ali u moru izveštavanja o svakodnevnim aktivnostima od državničkih poslova do gastronomskih avantura aktuelnog srpskog predsednika nekako se gube one dve ključne činjenice da je u Srbiji sistem truo već decenijama i da o drugačijem sistemu ne postoji dijalog.
Ne pomaže ni to što svakog dana udišemo podsetnik u vidu zagađenog vazduha da sistemsko zanemarivanje javnog interesa ne može da se reši smenom neodgovornih službenika, jer u neoliberalnom sistemu država nije bitna, te nije ni bitno ko će biti njen predstavnik od viših nivoa do nižih.
Čak i najbolja kadrovska rešenja u loše postavljenom sistemu donose ograničene rezultate koji samo produbljuju ionako ukorenjeno uverenje građana da su svi isti.
Iako je najlakše pljuvati po sebi, nema narod vlast kakvu zaslužuje, već truo sistem truli ljude.
Da nije tako, Srbi koji napuste Srbiju bi tapkali u mestu i u zemljama sa boljim sistemima od našeg „srpskog naprednog“.
Umesto dijaloga nam se servira polarizacija.
Ona je zgodna, jer jedna etiketa diskredituje sagovornika, a razgovor bez poštovanja ne postoji.
Politička kultura nije zamrla, već nikada nije ni zaživela u Srbiji, dok je demokratija postala ružna reč pre nego što smo je istinski iskusili.
Ali pljuvanje nam ide od ruke samo tako i ono predstavlja bedem koji smo izgradili oko sebe da ne dozvolimo da neka drugačija misao uđe i korumpira naša uverenja.
Naše svetinje su naša uverenja, a ne činjenice.
Zato traženje izlaza iz trulog sistema neće uroditi plodom sve dok ne potražimo rešenje u promeni sopstvenog ponašanja i u preispitivanju stavova koje smo brzopleto zacementirali da bismo imali spreman odgovor na svako pitanje.
Šta mi želimo?
Mesiju kojem ćemo slepo verovati ili demokratsko društvo u kojem će svako imati pravo da se izrazi.
Na svojoj koži sam osetio gnev „boraca za demokratske vrednosti“ čiji „principi“ o slobodi mišljenja se završavaju u krugu istomišljenika, ali bes je uvek bio pogrešno adresiran, jer pojedinac suprotnog mišljenja nije problem – problem je okvir u kojem se žrtve sistema međusobno uništavaju, dok se čuvari sistema naslađuju našom glupošću. Moramo da se osvestimo.
Upravo nedostatak te svesti bio je i povod da snimim poslednji deo moje dokumentarne trilogije „Težina lanaca“ koji se ove nedelje premijerno prikazuje u okviru DOK#2 festivala u Kombank dvorani, a nakon toga i u gradovima širom Srbije poput Novog Sada, Kragujevca, Čačka, Niša i moje rodne Subotice.
U filmu sam predstavio činjenice o tragediji koju proživljavamo od 1999. do danas i našoj ulozi u produžecima utakmice u kojoj građani Srbije ubedljivo gube.
S tim da je ulog sve veći.
Ako samo pomenem da nam oduzimaju vodu izgradnjom mini-hidroelektrana i vazduh proizvodnjom prljave energije i raznim drugim štetnim merama – nije li dovoljno?
Taman kad smo mislili da u Srbiji više nema šta da se privatizuje, jedna reka u našoj zemlji stavljena je pod hipoteku. Promene više nisu stvar izbora, već pitanje golog opstanka.
Ali sve i da sutra gospodin „Veći MMF od MMF-a“ siđe sa vlasti, preti nam novi talas razočarenja bez postavljanja jasnih očekivanja od nove garniture. Argentinci su 2001. promenili pet predsednika za dve nedelje, jer su znali šta hoće i političari nisu mogli da ih prevare.
Znanje je moć, a „Težina lanaca 3“ samo može da vas ojača.
Dosta smo ratovali na našim prostorima, vreme je da se naoružamo argumentima.
Autor je novinar i TV autor
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
