Tijanić, uber alles

I stvarno: „bogat”, „bedno”, „đavo”, „loše”… jesu neke od ključnih reči koje su označile lik i delo Aleksandra Tijanića. Odskora, u kroki njegove biografije ugrađeni su i termini moral, čast & ugled pa im je čak utvrđena i cena: Vrhovni sud Srbije naložio je „Jukomu” (Komitetu pravnika za ljudska prava) da zbog ogrešenja o narečene „termine” Tijaniću isplati 200.000 (od prvobitno zatraženih 8.500.000) dinara odštete i zabrani rasturanje knjige „Slučaj službenika A. Tijanića”, publikacije koja sadrži citate iz originalnih članaka i komentara AT-a. Time je njegova biografija gotovo zaokružena. Još u doba komunizma, kad su mnogi zarad karijere bili spremni na sitne podlosti, Tijanić je bio spreman na – sve. Visok, glavat i krupan, kao sve ideje koje je sledio, odan do bola, najviše sam sebi, večito gonjen neiscrpnim talentom, ovaj patriota svih režima dogurao je, relativno brzo, od poslušnog partijskog apartčika (šef za ONO i DSZ) čak do ministra za (ne)informisanje u kabinetu Mirka Marjanovića, najsramnijoj Vladi za vreme režima Slobodana Miloševića, u periodu kad su zabranama medija građani štićeni od ružnih vesti. Stekao je i funkciju savetnika Vojislav Koštunica, kad je ovaj Gardijskom brigadom štitio Slobodana Miloševića od Zorana Đinđića, a konsiljere Tijanić satanizovao Zorana Đinđića štiteći Srbe od prvog demokratskog premijera. Kasnije, u eri kohabitacije Koštunice i Borisa Tadića, postao je prvi čovek RTS-a, a danas kao deklarisani koštunicoid umesto da u Tašmajdanskom parku hrani golubove, iz Takovske oblikuje javno mnjenje. Na tom putu, ljudi oko njega su padali poput snoplja, neki i nikad da se pridignu. Jedino je Aleksandar hrlio napred. Neokrznut! Tako su u narod „ušle” poštapalice: „Večan k’o Tijanić” & „Tijanić, uber alles”! Od svih ljudi, čiji je bio, jedino je Broz umro prirodnom smrću. Kao predsednik Akcione konferencije Saveza komunista „Politike”, važio je za „stambolićevca”. Ivan Stambolić je ubijen! Bio je blizak prijatelj (u jednom trenutku i saradnik) Zorana Đinđića. Zoran Đinđić je ubijen! Nije baš zalivao baštu u Tolstojevoj, ali je skupa sa Slobodanom coktao degustirajući Mirine delicije… Slobodan Milošević je deportovan u Hag. Umro/ubijen! Nisu bolje prošli ni mnogi od onih na čijem je platnom spisku bio. Od viđenijih faca koje su finansijski „pokrivale” bahatog Tijanića („…zašto, do đavola, da budem siromašan i da se istovremeno osećam bedno…”) jedino još Vladimir Beba Popović hoda zemljom Srbijom. Povremeno. Nikad bez obezbeđenja. Tijanić je bio blizak saradnik Slavka Ćuruvije, vlasnika „Dnevnog telegrafa” i „Evropljanina”. I Ćuruvija je ubijen! Tijanić je bio blizak saradnik Željka Kopanje, vlasnika „Nezavisnih novina”. Kopanja je u podmetnutoj eksploziji ostao bez obe noge. Tijanić je bio blizak saradnik Bogoljuba Karića, vlasnika BK televizije i još koječega… Ovaj ne sme da priviri u Srbiju. Tijanić je bio neka vrsta mentora & šaptača Miri Marković. Za njom je raspisana poternica! Ovaj dramatični bilans „saradnje” Tijanića sa okruženjem donekle vadi Vojislav Koštunica, mada i iz tog tabora stižu vesti o potrošenosti mačjih života. Tih ljudi, dakle, nema ili su negde-nigde, jedino je Tijanić ovde. Volšebno jači, bučniji, eruptivniji, destruktivniji, bahatiji i, dakako – moćniji! Jer, samo moćan čovek može po(d)neti teret ovako opasnog pravnog presedana, samo se o političkog giganta njegovog gabarita može kešati ovakvo grubo kršenje normi demokratskog društva, samo se takvom vlasniku, nimalo zagonetnih ambicija, može ugoditi zabranom citiranja njegovih javnih izjava i tekstova, štiteći, na taj način, „integritet autorskog dela“. Čovek čija krštenica svedoči da nije rođen u Šervudskoj šumi, ama je sebe koliko onomad prekrstio u Robina Huda i kao glodur TV Politike filmove sa bogatog Zapada krao kao čokoladice i ladno ih servirao u hladne sobe svojih sunarodnika, danas se uživeo u ulogu bezobzirnog šerifa od Notingema te uz pomoć Vrhovnog suda ubire tantijeme za rabljenje rečeničnih sklopova tipa – „Poštovani gospodine predsedniče, Ministar Vaše Vlade i celokupna posada Ministarstva za informacije žele Vam da utakmicu sa trenutnim zdravstvenim problemima dobijete istim rezultatom kojim je ‘Partizan’ zgazio ‘Zvezdu’ na gostujućem terenu!” ili „Moram vam reći da na ovim prostorima ona deluje kao evangelista nade i tolerancije” ili „Drugim rečima, ako Kiza preživi, Srbija neće. Jednostavna formula”!!! Upustite li se u avanturu razvrstavanja adresa na koje su ovi izlivi ljubavi odaslati i pogodite redosled primaoca poruka (recimo: Mirko Marjanović, Mira Marković, Zoran Đinđić) opet rizikujete sukob sa kontekstom i poentom koje je osmislio Tijanić. Tijaniću se može. I nije on kriv što mu se može. Ostao je ono što je i bio svih ovih godina, tj. ono što ni papir, a, boga mi, ni sveži zakon ne trpe. Molio se u svakoj crkvi u koju su ga uveli, što bi se libio da opstane kao abonent u menzi svake vlasti. On samo nastavlja malu tradiciju nezaustavljivog prodora na dno. A najmanje mu se može zameriti što se još nije rodio majci taj koji će ga udostojiti tretmanom koji je adekvatan kokošijim inicijalima, što se još nije našao taj ko bi ga patosirao pristojnim uzvikom – iš. Ili taj neko postoji ali, prosto – ne sme. Šteta: bio bi to dostojanstveni kraj jedne briljantne i impresivne biografije.

(Ovaj tekst je pisan 821. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara dr. Zorana Đinđića)