Foto: Shutterstock/Studiof20Svake godine, 20. oktobra, kada se obeležava oslobođenje Beograda u Drugom svetskom ratu, uz mnoge druge godišnjice – od svršetka Dugog marša pod Mao Ce Tungom do linčovanja Muamera El Gadafija, od rođenja Branislava Nušića do smrti Miodraga Petrovića Čkalje – promakne i obeležavanje godišnjice Timočke bune, ranije nazivane Zaječarske ili Crnorečke bune.
Istorija ni do danas nije u potpunosti sagledala i objasnila ovaj otpor uglavnom seoskog stanovništva, mada se proširio i na varoši; otpor koji je prerastao u oružani i brzo planuo, ali je brzo i ugašen na najkrvaviji način. Sem povoda (oduzimanje oružja, nešto ranije i pokušaj žigosanja stoke), nisu pojašnjeni uzroci pobune, a jesu brojni; njeni ciljevi i pravi dometi ostali su u domenu pretpostavki – a mogući organizatori su odbijali priznanje bilo kakvog učešća, u strahu od odgovornosti.
Tadašnje stanje u oblasti Timoka nije išlo u korist kralja Milana, a Radikalna stranka pod vođstvom Zaječarca Nikole Pašića se čvrsto ukorenjivala u narodu, tako da Napredna stranka, bliska kralju Milanu, nije imala ni jednog poslanika u Skupštini iz ovog kraja, čak nije imala ni kandidate za poslanike.
Pobedu radikala na izborima 7. septembra 1883, kralj Milan je osporio raspustivši skupštinu i formirana je naprednjačka vlada sa Nikolom Hristićem na čelu, što je stanje učinilo nepodnošljivijim. Neki istoričari putovanje i jednomesečni boravak Nikole Hristića u timočkom kraju, kada je obišao veliki broj mesta, a zadržao se najduže u Zaječaru, Knjaževcu, Aleksincu i Soko Banji, tumače kao opipavanje pulsa i nalaženje načina da se u ovom kraju po svaku cenu izazove buna, čije bi slamanje promenilo stvari. Po povratku, najviše zbog mogućnosti oružane pobune, vlada je naredila da se oduzme oružje od narodne vojske, ustrojene 1863, pod knezom Mihailom. To oružje – uglavnom stare proizvodnje i malog dometa, bilo je u posedu vojno sposobnih (narodnih vojnika) i s njim su, po pozivu odlazili u ratove – bilo je i prepreka kralju Milanu da u potpunosti učvrsti svoju apsolutističku vladavinu. Da bi se smirio otpor ovoj naredbi, najpre se govorilo da se ne radi o oduzimanju, već da će staro oružje biti zamenjeno novim.
Dve grupe sejmena (tako je narod nazivao konjicu stajaće partijske vojske Naprednjaka; tačnije naročito ustanovljenu vojsku, „čuvara javne bezbednosti“), jedna u sokobanjski a druga u crnorečki kraj, poslate su da oružje oduzmu, i one su to činile na grub način, dok je deo naprednjaka u civilu poslat u narod da govori da mogu da pripašu kecelje, kad su predali puške.
Odbijanja predaja oružja najpre su se desila u Boljevcu, kada su meštani Rujišta i Milušinca odbili da predaju oružje vladinoj komisiji, 25. septembra, ali su već sledećeg dana meštani Sesalca u Soko Banji listom predali oružje. Prva iskra bune sevnula je 27. septembra, kada su meštani sela Čitluk odbili da daju oružje, dok im se ne da novo u ruke, a meštanina koji je zatvoren su na juriš, ali bez ispaljenog metka, oslobodili zatvora. Predaja oružja se sa promenljivim ishodima odvijala gotovo ceo mesec, sve do pokušaja oduzimanja oružja u Krivom Viru.
Od 20. oktobra, kada su se u selu Krivi Vir seljaci, odbivši da predaju oružje, sukobili sa sejmenima, i pretukli njihovog zapovednika potporučnika Jovanovića (da su znali da je on šurak Nikole Hristića, teško da bi izvukao živu glavu), a sledećeg dana vođeni narodnim radikalskim poslanikom popom Marinkom Ivkovićem zaposeli Boljevac i uzeli natrag deo predatog oružja, plamen bune se brzo širio. Iz rodnog sela Sesalac, sokobanjski trgovac LJuba Didić, koji je tokom bune postao najpoznatiji njen učesnik, organizovano je poveo seljake u Soko Banju i preuzeo je, povrativši oduzeto oružje, i poslao ljude u Knjaževac da bune narod, te su 26. oktobra ustali i Knjaževčani, pod vođstvom Alekse (Ace) Stanojevića, posle Pašića najuticajnijeg radikala. Pop Marinko Ivković, prvi vođa koji je stao na čelo pobunjenika, poslao je četu da podigne Zaječar, ali Zaječar se nije odazvao buni.
Vlada je 21. oktobra proglasila vanredno stanje i uputila dve kolone stajaće vojske (pešadiju, konjicu i artiljeriju) ka Crnorečju i Soko Banji, pod komandom generala Tihomilja Nikolića, da po svaku cenu uguši bunu.
U borbama 26. oktobra u Bovanskoj klisuri i 27. na Čestobrodici, te 30. oktobra na Gramadi i kod Vratarnice, ova buna – stihijski organizovana i neplanski vođena od ljudi nevičnih borbi, iako sa velikim ugledom u narodu, sa oko dvadesetak hiljada pobunjenika, od kojih su neki u bunu terani i silom (kako je većina posle govorila pred Prekim sudom u nastojanju da spasu svoje glave) – krvavo je ugušena. Nejedinstvena komanda, slabe komunikacije, slučajevi nesloge i, na momente, izdaja (komandir knjaževačkog bataljona pobunjenika, Nikola Filipović Munja, uvidevši slom bune, u nameri da otkupi život od vlasti, uhvatio LJubu Božinovića i predao ga u načelstvo; Božinović je streljan, ali to nije pomoglo Filipoviću jer je i on osuđen na smrt). Sa starim puškama, koje su bile u nedovoljnom broju, pobunjenici (koji su od svojih vođa imali komandu da se najpre puca vojnicima iznad glava, ali je stajaća vojska odgovarala topovskim salvama i puščanim plotunima „u meso“) su pred novim puškama i topovskim plotunima brzo kidali odbrambene linije i povlačili se u rasulu, a njima je, goneći ih i hapseći, nastupala kraljeva stajaća vojska.
Neki od vođa (najpoznatiji Aca Stanojević) su uspeli da pobegnu u Bugarsku, ali je većina zarobljena; pop Marinko Ivković u Knjaževcu, posle bitke na Gramadi; Ljuba Didić je u nameri da prebegne u Bugarsku zalutao u atar sela Balinca i blizu Gole čuke naišao na meštanina Cvetka Jovanovića, plativši mu zamašnu sumu da ga prevede u Bugarsku, ali ga je ovaj, videvši ga u suknenom odelu i vunenim čarapama odveo u Balinac i predao kmetu, prethodno mu (dok je Didić vršio nuždu) oduzevši revolver i čak pucajući u njega, kad je pokušao da beži. Po Cvetkovoj izjavi, Didić mu je najpre dao dukat i pola napoleona da ga pusti, a kad je ovaj odbio, Didić mu je dao još 27 dukata, ali je Cvetko bio neumoljiv. Za ovač čin, Cvetko je od vlasti najpre tražio samo 12 dinara, a onda 30 dinara, za „dangubu od 4 dana“. No, ipak, general Tihomilj Nikolić ga je pozvao u Zaječar i dao mu 120 dinara, a dodeljen mu je i „državni“ revolver.
Suđenje je, pod predsedavanjem Radomira Rajovića, počelo brzo pred Prekim sudom u Zaječaru; sudski epilog je glasio: 94 smrtne presude, 567 teških robija, 5 zatočenja, 68 zatvorskih kazni. Mali broj optuženih (85) su oslobođeni krivice. Od osuđenih na smrt streljano je 20 (u Vikipediji pogrešan podatak 21), a pomilovanje su dobila 62 lica, dok su 12 osuđenih na smrt (među kojima Nikola Pašić i Aca Stanojević) pobegli u Bugarsku.
Prvi su pod Kraljevicu su pred streljački vod od pet sejmena izvedeni pop Milija Petrović (58) iz Boljevca – tast popa Marinka Ivkovića, koji se kao vođa stavio na čelo bune u Crnorečju, i otac Dobrosava Petrovića, kome je smrtna kazna preinačena u 20 godina teške robije – a uz popa Miliju i boljevački trgovac Žika Nikodijević i učitelj Milenko Prvulović iz Krvog Vira.
Po kazivanju čuvara, nakon 5. novembra, kada mu je izrečena smrtna kazna, pop Milija je poslednju noć proveo moleći se i plačući nad sudbinom sina Dobrosava i zeta popa Marinka, iza kog, kao udovca, ostaju sami dvoje male dečice (Kadivka od pet i Milija od dve godine). Jutro 6. novembra je osvanulo maglovito i vlažno; oficir ga je izveo iz ćelije, odgovorivši mu da pomilovanja „za sada“ nema, a pop Milija je skrušeno zaključio da ga onda neće ni biti. Kad su ga oko devet sati doveli pred raku, na dnu koje je jesenja kiša već stvarala baricu, pop je rekao sejmenu koji je prišao da mu veže oči da pričeka malo, a na njegov upit šta čeka, odgovorio je: „Samo da još jednom pogledam u nebo!“, a potom se okrenuo istoku, prekrstio i prošaptao: „Ninje otpuščaješči raba tojego Gospodi!“, pre nego što je odjeknuo plotun pet sejmena.
Pop Milija je izrešetan tanadima pao u raku, ali se svojom grandioznom fizičkom građom pridigao iz lokve u kojoj se krv, koja mu je gotovo liptala iz tela, mešala sa kišnicom, pogledao u svoje ubice i tri puta ih ječeći pozivao „Udri, brate!“, sve dok mu jedan od sejmena nije opalio u teme. Za nekoliko trenutaka, raka je bila zatrpana, a nad njom pobijen drveni krst bez obeležja.
Za razliku od oca, popa Milije, sin Dobrosav koji se u buni pokazao kao jedan od najžešćih i najhrabrijih, pred Prekim sudom se držao kukavički, svaljujući krivicu na druge, počev od LJube Didića pa do zeta pop Marinka. Radi spasa od smrti, sledećeg dana je potpisao izjavu da je buna organizovana po planu Glavnog odbora Radikala u Beogradu.
Narednog dana, streljan je najpoznatiji vođa ove bune, sokobanjski trgovac LJuba Didić, a sa njim narodni poslanik Rista Đusić i komandant narodne vojske Petar Milošević. Didić, koji je po hapšenju odavao utisak uplašenog i slomljnog seljaka, na suđenju je povratio hrabrost, a na streljanje pošao smiren. I on, kao i dan ranije pop Milija, nije pao od prvog plotuna. I on se uspravio, dok mu je iz rana šikljala krv, i tražio je od sejmena da pucaju, dok mu nisu pucali u potiljak.
Dva dana po streljanju popa Milije, steljan je pop Marinko Ivković, narodni poslanik, koji se na suđenju istakao svojom neustrašivošću i gotovo drskim odgovorima tužiocu Antoniju Pantoviću, pokušavajući da sebi pripiše krivicu svakog učesnika sa kojim su ga povezivali, ne bi li na takav način njima pomogao u osudi blažoj od smrti jer mu je bilo jasno da njegovoj glavi nema spasa jer su na njega svaljivali krivicu mnogi saborci, počev od šuraka Dobrosava, čak u maloj meri i tasta. „Nisam se mogao od naroda odvajati baš onda, kada je on u najvećoj nevolji“, što danas nije odlika sveštenstva. Raščinjen od zaječarskog paroha, odbio je pričešće pre izvođenja pred streljački stroj.
Kostu Kneževića, nosioca Zlatne kolajne i sablje iz turskih ratova, i Trnjanskog paroha i poslanika Lazara Jovanovića (u Vikipediji greškom Milenkovića), oca petoro dece, pred streljačkim strojem su u poslednjem trenutku odvezali sa stubova i odveli ih u rodna mesta, gde su ih pobili.
Streljanja su nastavljena i narednih dana, među kojima je i ono LJubomira Božinovića, člana upravnog odbora Radikalne stranke iz Knjaževca, a završeno je na dan Svetog Nikole, streljanjem Serafima Negotinca (36), oca četvoro dece trgovca iz Kruševca i bivšeg predsednika opštine Kruševac, koji nije bio učesnik bune, ali je osuđen po izjavama lažnih svedoka.
Neka tela sradalih pobunjenika ostala su rasuta po brdima i šumama na mestu pogibije, a broj pobunjeničkih žrtava u borbama nikada nije utvrđen. Osuđenicima je zaplenjivana imovina na ime nadoknade štete, nekima i celokupna. Progon je bio opšti i strašan. Na strani stajaće kraljeve vojske zabeleženo je tek jedno smrtno stradanje i jedno ranjavanje.
Četiri godine kasnije, u novonastalim prilikama, Radikali su se žestoko osvetili Naprednoj stranci, u velikom broju u selima timočkog kraja: u događanjima poznatim kao Narodni odisaj, samo u 1887, ubijeno je 140 naprednjaka, a stotine njih pretučeno i zlostavljano, poharana im je ili do temelja popaljena imovina, a u sledećim godinama ta brojka se približila do 400, a da skoro nije bilo presude za takva dela.
Trule krstače pod Kraljevicom, kojima su označeni grobovi ubijenih, zamenio je 1940. godine spomenik, mali monument Antuna Augustinčića sa likom LJube Didića; narod je tako imenovao prkosnu figuru u bronzi razdrljenih grudi, iza čijih leđa je u mermeru ispisan samo delimični popis žrtvi. Neki njihovi daleki potomci su ga, potom, bojenim sprejovima, precrtali – precrtavši tako njihova htenja i žrtve; precrtavali tako možda i sebe, a sve nas.
A na puškomet od svetlog znamenja zacarovao je Megatrend Miće de Božinofa.
Vek kasnije, Žika Mitrović, u liku scenariste i režisera „usnimio“ je film o ovoj tragičnoj buni. Ali ni jednim pravim slovom, neumešno je pričajući kroz nespretno zamišljen sukob dva suprotstavljena brata (Bata Živojinović – tek solidan u liku brata oficira, i LJubiša Samardžić – pod šeširom Crnog Roka, u mantilu Hemfrija Bogarta sa podignutom kragnom Dejmsa Dina i čizmama Klinta Istvuda, kao socijalno nedefinisani lik; primerice, popa Marinka Ivkovića, koji je imao tek 35 godina prilikom stradanja, tumačio je Dragan Ocokoljić sa svojih 56 godina!), prokockavši šansu (malo je verovatno da će neko opet nositi kameru u Vratarnicu) da uslika duh i dah toga vremena; jednu malu epopeju; još jednu od naših teških saga naše mučne i nepoučne istorije.
Autor je književnik iz Zaječara
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
