Tiranija algoritma i doba sofizma

Razloga je mnogo, ali ponajviše zbog sve agresivnije tiranije algoritama koji naš um zatrpavaju trivijalnostima, senzacionalizmom, reklamama i propagandom.

U svojoj knjizi „Antidruštvene mreže“ Siva Vajdijanatan (Siva Vaidhyanathan) iznosi zanimljivo zapažanje da kada bismo poželeli da napravimo mašinu koja bi istovremeno slala propagandu milionima ljudi, skretala im pažnju sa važnih pitanja, podsticala mržnju i bavila se masovnim nadzorom, stvorili bismo nešto poput Fejsbuka.

Naša svest je spektakularizovana. Obreli smo se u društvu viralnih narcisa, digitalnih sofista i sveznajućih neznalica-influensera. Svi govore samo o sebi, druge ne slušaju, dijalog je ukinut i monologizovan. Svi se razumeju u sve, „glasno komentarišu – ljudi dosađuju“, pevali su Partibrejkersi; sve vrednosti osim materijalnih su relativizovane i ukinute i „svi su u pravu“, napisao je Paolo Sorentino (Paolo Sorrentino).

I najposle, kome još mozak nije spržen svim tim simuliranim i medijskim filterima zaslađenim pričicama „uspešnih“, „srećnih“ i „savršenih“ ljudi i kome još nisu dojadili svi ti „digitalni epitafi“ i apoteoze umrlih poznatih ličnosti?
Ovako bi se u najkraćim crtama mogli opisati savremena kultura i komunikacija i dometi naše medijski posredovane stvarnosti i „tehno-društvenog života“.

Lično sam u poslednjih nekoliko godina doživeo zasićenje društvenim mrežama i algoritamskim usmeravanjem i programiranjem naših života. Osetio sam potrebu da se što više izmestim u „analogni život“ i da pokušam da ga smanjim upotrebu veštačkih „zaslađivača“ stvarnosti, koliko god to bilo moguće.

Okružio sam se bliskim ljudima, starim dobrim knjigama, filmovima i serijama, slušao muziku sa vinila, svirao pomalo gitaru, putovao po Mediteranu, uživao u kulinarstvu i vinima, počeo da pešačim po planinama.

Međutim, koliko god pokušali da se izolujemo i gradimo svoj mali svet izvan medijskih koloseka, ne možemo da ostanemo u potpunosti imuni i iskopčani sa „digitalnih magistrala“ jer ima i onih puteva obasjanih svetlošću. Jedan od njih odveo me je do druge sezone igranog serijala Majka Vajta (Mike White) „Beli lotos“ (The White Lotus), sa čijim sam se idejnim težištima duhovno srodio. Drugi put vodio je do alegoričko-satirične priče i filma švedskog reditelja Rubena Estlunda (Ruben Östlund), „Trougao tuge“ (Triangle of Sadness), koji je potvrdio moje pretpostavke o posrnuću savremene civilizacije.

Vajtove junake često muči osećaj praznine, emotivne neispunjenosti i besmisla, uz zlokobnu pretnju smrti, uprkos popriličnom materijalnom bogatstvu koje poseduju. Oni bi ponekad, poput Porše koju glumi Hejli Lu Ričardson (Haley Lu Richardson), da pobegnu sa Instagrama i TikToka i da svet medijskih privida i simulacija zamene stvarnim životom, ali taj iskorak remeti obavljanje prozaičnih i slabo plaćenih poslova.

Srešćemo tu i bračne parove koji kao Itan (Vil Šarp, Will Sharpe) i Harper (Obri Plaza, Aubrey Plaza) i Dafni (Megan Fahi, Meghann Fahy) i Kameron (Teo DŽejms, Theo James) tragaju za ljubavlju i prisnošću, istovremeno razgolićujući lažni moralizam u bračnim i ljubavnim odnosima. Nezaobilazni „pojačivači doživljaja“ u luksuznim hotelima u kojima obitavaju glavni junaci ovog serijala su alkohol i droga, a slobodno i promiskuitetno seksualno ponašanje gotovo da se podrazumeva i smatra potpuno normalnim.

Galeriju likova, slično kao i u filmu „Trougao tuge“, čine biznis elite i vlasnici krupnog kapitala, influenseri, prostitutke, srednji menadžerski stalež koji teži karijernom i finansijskom napredovanju, tinejdžeri koji su u identitetskim traganjima i uslužno osoblje tj. ljudi sa dna društvene lestvice poput sobarica, hotelskih radnika, čistačica.

Izgleda da su samo priroda i lepota renesansnih i baroknih vila i arkadijskih vrtova, u svojoj apsolutnoj savršenosti i svevremenosti, kao nemi i nezainteresovani svedoci, potpuni kontrast svemu tome.

Estlund nas u filmu „Trougao tuge“ podseća da je tanka linija između baškarenja u milionima na luksuznom kruzeru, uz kavijar i šampanjac na osunčanoj palubi, i valjanja u sopstvenoj povraćki u času kada „brod budala“ tone, a putnici se bore za goli život.

Tada postaju apsolutno nevažni svi izumi i „igračke“ koje smo proglasili vrhunskim dometima naše civilizacije, i novac i bombe, i kompjuterski kodovi i algoritmi, i društvene mreže, i medijska slava i politička i ekonomska moć. Pred nama su samo brodolomnici, a najznačajnija veština postaje puko preživljavanje i ulov hrane kao u vremenu praistorijskog čoveka. Oni koji su bili na dnu društvene lestvice, sada su na njenom vrhu.

Ovaj film stoga nije samo alegoričko-satirična priča i kritika savremenog društva, već i persiflaža medijskih mitova i idealizovanih predstava o životu. Ujedno, reč je o ironijskoj i crnohumorskoj razgradnji dominantnih tekovina i vrednosti savremenog čovečanstva.

Šta se to dogodilo sa nama? Kako izgleda naš „vrli novi svet“?

Podele društvenih klasa u njemu su duboke i nepremostive. Ideologije su mrtve. Duhovnost je proglašena suvišnom. Materijalne vrednosti su na pijedestalu iznad svih ostalih. I pored toga što tehnologije napreduju, a društva beleže razvoj, množe se nepravde u svetu, nejednakosti su sve izraženije i veće. Ratovi ne prestaju.

Iako smo kao nikada do sada povezani zahvaljujući internetu, sve je izraženiji problem usamljenosti i otuđenosti, kao i zavisnost od televizijskih i kompjuterskih ekrana i mobilnih telefona.

Kakve će tek biti posledice sveopšte dominacije medijske i algoritamske kulture i sve prisutnije veštačke inteligencije na naš život, ostaje da se ozbiljno zapitamo i da se prisetimo reči velikog Žozea Saramaga: „U ovim vremenima bliži nam je Mars nego naši bližnji.“

Autor je redovni profesor na Fakultetu pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu i televizijski producent

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.