Tito i Miloš – zlodobri vladari: Autorski tekst Radoša Ljušića

Vuk nije bio zvanični knežev životopisac već Sima Milutinović Sarajlija; ni Ćosić nije bio zvanični biograf predsednika već Vladimir Dedijer.

Iako to nisu bili, oni su ostavili dela vredna pažnje o monarsima svoje epohe.

I njihovi međusobni odnosi bili su zanimljivi: Miloš i Vuk su se pozavadili i pomirili; Dobrica i Broz su se pozavadili ali se nisu mirili.

Vuk nije mogao bez Miloša, te su ponovo uspostavili prijateljstvo, pošto je piscu kneževa materijalna pomoć bila dragoceno korisna za rad; Dobrica je mogao bez Broza, i ovaj bez njega, ali su se i Vuk i Dobrica kajali zbog raskida, s tim što je drugi ostao stameniji u nepopustljivosti. Oba vladara bili su i ostali, ako ne ravnodušni prema piscima, a ono uzdržljivi u svojoj gordosti.

Pisci su bili ambivalentni (podanici i protivnici) prema vladarima, za koje možemo reći da im ništa na ovom svetu nije bilo sveto – otuda konstatacija da su bili zlodobri vladari.

Obrenović je Kneževinu Srbiju uveo u red monarhija, Tito je Kraljevinu Jugoslaviju preobrazio u „brionsku monarhiju“ (str. 309).

Da je Obrenović bio monarh, nasledni knez, nikada nije bilo sporno, a da je Tito, postavši doživotni predsednik, takođe postao nenasledni komunistički monarh, svedoči Ćosić.

On koristi sledeće sintagme u svojoj knjizi: „socijalistički monarh“, „strogi vladar“, „vladarski par“ – za Broza i Jovanku, dok monarhovu suprugu oslovljava s „brionska kraljica“ (str. 10, 54, 143, 159).

Oba vladara, knez i doživotni predsednik (razlika je samo u tome što je knez bio nasledan, a doživotni predsednik nije, te je Milošev monarhizam bio vremenski neograničen, a Brozov vremenski ograničen) bili su državotvorne ličnosti, s tom razlikom što je državotvornost Obrenovića bila u usponu, a Brozova u padu.

Posle kneza Srbija je nastavila da „živi“, posle Broza Jugoslavija je „umrla“.

Miloševa državotvornost snažila se i učvršćivala u zemlji Srbiji, Brozova je slabila i nestajala.

Miloševa državotvornost je bila postojanija od Brozove i, posmatrano s tog stanovišata, knez Miloš bi stajao ispred Broza.

I knez i doživotni predsednik bili su autokrate, posedovali su apsolutističku vlast, koja je prerasla u diktature, u prvom slučaju slabiju, u drugom slučaju snažniju.

Obrenović je diktaturu zavodio postupno, Titova dikatatura nastupila je brzo i snažno.

Protiv kneževe diktatorske vladavine narod se više puta bunio, od kojih su najpoznatije Đakova (1825) i Miletina buna (1835), protiv doživotnog predsednika nije bilo buna, pa se ni Informbiro (1948) ne može okarakterisati kao pobuna, čak ni kao nemir.

Dakle, Titova diktatura bila je snažnija od Obrenovićeve, i bez narodnih pobuna.

Jugoslovenski narodi, pa i srpski, bili su bolji, mirniji i veći podanici predsedniku nego Srbijanci knezu.

Vuk Karadžić je bez preterivanja napisao da je knez Miloš „pogradio dvore po celoj Srbiji, i živi kao kakav zemaljski Bog“.

Dobrica Ćoosić piše da je to isto uradio i doživotni predsednik, po celoj Jugosoviji, ističući, ne beogradski dvor (koji je prisvojio od Karađorđevića), već onaj drugi, stvaran u vreme „nastajanja čudovišne Titove monarhije sa prestonicom na Brionima“ (str. 232).

Ako je knez Miloš živeo kao kakav „zemaljski Bog“, kako je tek živeo Broz, koji je i brod „Galeb“ pretvorio u pomorski dvor (str. 229).

Knez Miloš je stvarao i državu i imetak, i bio, u svom vaktu, jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu.

Broz je došao na čelo stvorene države i njenog bogatstva. Obojica su bili siromasi na početku svojih karijera, Rudničanin je stekao bogat imetak, Zagorac (ako je bio Zagorac) prigrabio je imovinu Karađorđevića i narodnu, i arčio je do mile volje.

Stamenija i pouzdanija predstava o vladarima i gospodarima, diktatorima i tiranima, stiče se kada se uporedi život njihovih supruga – kneginje i predsednice.

Vuk svedoči o skromnom životu kneginje Ljubice, koja je, nesumnjivo, živela bolje od bilo koje Srpkinje u Kneževini, ali nimalo raskošno.

Kazivanje Ćosića o Jovanki Broz ostvlja sasvim drugačiju sliku, a mi ćemo navesti samo deo njenog pustošnog života na „Galebu“ (1962).

„Galeba“ je na afričkoj turneji, pored tri krstarice, pratio i brod koji su zvali „krava“, u kojem je bila smeštena krojačka radionica za šivenje Jovankinih haljina.

„Za sedamdeset i dva ručka i večere na Galebu drugarica Jovanka je samo jednom ponovila divnu, rezedo-plavu haljinu, koja joj je vrlo lepo stajala na njenom snažnom telu“ (str. 142).

Toliko haljina, samo na na brodu nije imala nijedna kneginja, ni kraljica Srbije i Jugoslavije! #$9ivot Tita i Jovanke na Galebu bio je „bahato luksuzan“, smatra Ćosić (str. 143).

I Obrenović i Tito suvereno su vladali Srbijom i Jugoslavijom.

Knez je formirao srbijansku državu, Srbiju, dok je doživotni predsednik nasledio Jugoslaviju.

Ćosić čini grešku kada piše da je Juga Titovo delo (str. 299), budući da dosada niko nije sporio da je jugoslovenska država delo srpskih vojnika i Karađorđevića, odnosno Srbije.

Srbi su naterali kneza Miloša da abdicira (1839), Tita su proglasili (uz ostale jugoslovenske narode) doživotnim predsednikom.

Bilo je buntovnih snaga u Srbiji u doba kneza, dok je podaništvo palo na najnižu lestvicu u komunističkoj eri predsednika.

Srbi nisu voleli kneza Miloša, a voleli su predsednika Broza, zato su tu gde jesu, bez Juge i sa „užas“nom Srbijom.
Sahranili su ih dostojanstveno, doduše, drugog veličanstvenije; prvog u Sabornoj crkvi, drugog na Dedinju, u prisvojenoj kući cveća.

Oba su pisca prisustvovala sahranama, Vuk iskreno žaleći svog mecenu, a Dobrica posle mučnog kolebanja pristupio je upokojenju svog komandanta.

Za kneza se zna da su mu kosti u crkvi, za predsednika samo oni koji su ga poslali u Jugoslaviju mogu znati gde mu počivaju zemni ostaci.

Ćosić misli da je Tito bio „svetska varalica“ (str. 269), te bi to mogao biti jedan od razloga o bojažljivo iskazanoj neverici u njegov identitet, zagorski i bravarski.

O toj sumnji u Brozov identitet, drugom prilikom.

Autor je istoričar, profesor univerziteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.