Tito i Vučić

Svi koji malo duže pamte mogli da pomisle na čuvene studentske demonstracije iz 1968. godine.

U jeku ovih demonstracija, 9. juna 1968. godine, Tito je održao svoj čuveni govor koji je ostao zabeležen kao remek-delo političke manipulacije i demagogije.

Tito je istakao: 90% studenata je poštena omladina o kojoj nismo vodili računa i ostavili smo ih same.

To je greška koju mi sada sagledavamo.

Mi smo zaboravili čoveka, a to je najvažnije za izgradnju socijalizma u našoj zemlji.

Uzgred je pomenuo i izgradnju „privatnih fabrika“, čemu se on snažno protivi.

Tito se nije složio sa tvrđenjem da su ove demonstracije odraz događaja u Francuskoj i drugim zemljama, već su prouzrokovane greškama srpskog rukovodstva (pri čemu, naravno, nije mislio na sebe).

Na kraju svog govora je patetično poručio: Obraćam se studentima i radnim ljudima da nam pomognu!

Titov govor je imao ogroman odjek u studentskoj populaciji.

Istog dana su prekinuli demonstracije i počelo je veliko slavlje, uz kozaračko kolo.

Kada se podsećamo Titovog govora juna 1968. godine, ne smemo da zaboravimo svega šta je bilo posle.

Kada se slegla bura sa studentskim demonstracijama, Titov režim je pokazao svoje pravo demokratsko lice.

Počeo je obračun sa Beogradskim univerzitetom, ali ne sa studentima, već sa profesorima.

Počeo je veliki pritisak na grupu profesora koji su bili ideološki predvodnici studentske pobune, što se završilo njihovim izbacivanjem sa univerziteta.

U celom društvu je pojačana ideološka stega i sprovedeno gušenje svih pokušaja oslobađanja od totalitarnog režima u zemlji.

To je bio epilog studentskih demonstracija!

Ako bi se sada vratili u sadašnje vreme, mogli bismo da postavili pitanje o značenju i efektima iznenađujuće Vučićeve odluke o prihvatanju zahteva demonstranata u vezi sa najavljenim zakonima o eksproprijaciji i referendumu.

Znajući njegov mentalni sklop i radikalski karakter, što je do sada uvek demonstrirao, teško je bilo očekivati ovaj „kopernikanski obrt“.

Da li je moguća neka paralela sa Titovim govorom iz juna 1968. godine?

Šta je uticalo na Tita da miroljubivo prihvati studentske zahteve i time ih smiri i razoruža?

Prema tumačenju dobrih poznavalaca političke elite iz tog vremena, u pitanju je bio Titov strah od razvoja događaja i gubitka vlasti.

Neustrašivi partizanski vođa se uplašio golorukih studenata, jer je osetio potencijal studentskih masa i njihov uticaj na većinu nezadovoljnih građana.

Zato je odlučio da podrži studente i time dobije odlučujuću bitku za opstanak na vlasti.

Povlačeći paralelu između nekadašnjeg Tita i današnjeg Vučića mora se, pre svega, imati u vidu ogromna razlika u pogledu realnog značaja ovih ličnosti.

Tito je imao neupitnu harizmu u zemlji i veliki ugled u inostranstvu, što je vrlo daleko od Vučića.

Podrška koju Vučić ima od svojih pristalica je vrlo problematična, jer se održava korišćenjem sinergije zastrašivanja, ucena i nagrada.

On je svestan da trenutnu podršku može da izgubi vrlo lako i brzo.

Prema tome, strah od gubitka podrške i vlasti bio je odlučujući faktor kod donošenja odluke o popuštanju zahtevima demonstranata.

Upravo je to i jedina sličnost sa Titovom odlukom o popuštanju studentima.

Pri tome treba napomenuti da je Titova vlast bila neuporedivo čvršća od Vučićeve i da je imao mnogo manje razloga da se plaši političkog pada. Ipak, ova paralela između Tita i Vučića samo pokazuje da se svaki diktator plaši gubitka vlasti koja nije zasnivana na volji naroda.

Epilog studentskih demonstracija 1968. godine nas upozorava na buduće događaje i opasnost održanja analogije između Tita i Vučića.

Sasvim je izvesno da se Vučić neće predati posle neočekivanog poraza od demokratskih demonstracija u vezi sa pomenutim katastrofalnim zakonima.

Sigurno je da se on sprema za revanš, samo je pitanje njegove procene trenutka za obračun.

Najverovatnije je da bi to moglo biti posle izbora u aprilu iduće godine.

Zato bi se zadatak objedinjene političke opozicije i demonstrantske organizacije morao sastojati u održavanju jedinstva i upornosti u borbi za postizanje osnovnog cilja – promeni režima u Srbiji.

Nikako se ne sme dozvoliti da Vučić opstane na vlasti na način kako je Tito uspeo 1968. godine.

Autor je univerzitetski profesor u penziji