Tito je sakrio istinu o Jasenovcu

Ostaje začuđujuća konstatacija da na ovaj jako bitan detalj u Titovoj politici bratstva i jedinstva nije obratio pažnju ni jedan jedini Titov biograf od Vladimira Dedijera, Pere Simića do Jožea Pirjeveca, da o njemu ne postoji nijedan objavljeni arhivski dokument (npr. u Pero Simić, Zvonimir Despot, „Tito strogo poverljivo: Arhivski dokumenti“, Beograd, 2010. g.), niti da se ovaj podatak nalazi u iscrpnoj „Hronologiji revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita“ (Beograd, 1978. g., priredili: Branislav Ilić i Vojislav Ćirković), u kojoj su inače do detalja prezentovane sve Titove radne aktivnosti iz dana u dan i iz sata u sat (sem odlaženja u toalet).

Tako npr. Tito je u septembru 1975. g. posetio Zagreb, Kumrovec i Sisak ali o njegovoj poseti obližnjem Jasenovcu ni jedne jedine reči niti fotografije u ovoj detaljnoj hronologiji.

Da stvar bude još komplikovanija, ove dve navodne (neformalne) posete Jasenovcu sam Tito ne spominje u svojim ekranizovanim memoarima (Veljko Bulajić, „Titovi memoari“, 1980. g.) niti ih spominje ijedan akademsko-univerzitetski istraživač u svojim monografijama o Jugoslaviji (npr., prof. Branko Petranović, „Istorija Jugoslavije“, I-III, Beograd, 1988. g.) O ovom detalju čak ni mi njihovi bivši studenti nismo ništa čuli na seminarskim vežbama i predavanjima naših profesora (Branko Petranović, Ljubodrag Dimić).

Do sada jedini poznati izvor Titove posete Jasenovcu (1975. g.) je prema drugu Zlatoju Martinovu navodno pisano svedočenje (memoari) Dušana Dragosavca a kao živi svedoci se pojavljuju Miloš Minić i Edvard Kardelj.

Međutim, poslednja dvojica drugova ovo Dragosavčevo svedočenje nikada nisu potvrdila isto kao što to nije uradio ni, prema Zlatoju Martinovu jedini svedok navodne prve Titove posede Jasenovcu (1945. g.), Ivan Stevo Krajačić.

Međutim, Krajačić je ipak ostao upamćen po svojoj srbofobičnoj izjavi šefu srpske delegacije Radisavu Nedeljkoviću u pripitom stanju „Srbi, u Jasenovcu smo vas premalo pobili“ na dan otvaranja Mauzoleja u Jasenovcu 31. jula 1966. g. a nakon same ceremonije svrativši na ručak nakon lova u obližnjim slavonskim šumama a koji (ručak) je priređen najvišim zvanicama na otkrivanju jasenovačkog spomenika (Arhiv Slovenije, Dedijer, k. 3; Aleksandar Ranković, Dnevničke zabeleške, Beograd, 2002, str. 162).

Ovom otvaranju kao ni I. S. Krajačić nije ni J. B. Tito prisustvovao a po prirodi stvari ne samo da je trebao nego je glavni govor upravo on morao da održi.

Ipak, ostaje činjenica da sve bitnije političko-revolucionarne odluke u Jugoslaviji nisu mogle biti donesene bez konačnog Titovog odobrenja a to se odnosi i na Jasenovac.

Da se podsetimo da je teritorija jasenovačkog logora formalno pretvorena u memorijalni kompleks žrtava fašizma (Spomen-područje Jasenovac) ali čitave dve decenije nakon rata, i da taj memorijalni kompleks ni po čemu ne podseća na bilo kakvu bivšu fabriku smrti.

Čak štaviše, memorijalni kompleks mnogo više podseća na golf igralište ili na piknik (prvomajsko roštilj) izletište umesto na najveće stratište u Jugoistočnoj Evropi u kome je na najzverskije načine umoreno 700.000 ljudi (500.000 Srba).

Vrhunac titoističkog sarkazma sa ovim kompleksom je podizanje kamenog spomenika jasenovačkim žrtvama u kome valjda još samo titoisti ne vide stilizovanu ustašku simboliku (4xU) već navodno nekakav „kameni cvet“.

Pored toga, u ovom memorijalnom kompleksu nije nikada postojao nijedan posebno srpski nacionalni simbol kao beleg koji bi direktno ukazivao da su na ovom mestu (najviše) ubijani baš etnički Srbi.

Ono što najviše stvara problema titoistima jeste činjenica, od koje beže kao „đavo od krsta“, da Tito nije našao za shodno da za vreme svoje 35-godišnje vladavine bar jednom zvanično u ulozi predsednika države i vrhovnog komandanta armije poseti Jasenovac i pokloni se senima pobijenih kao što je to uradio, npr., Vili Brant u Varšavi (nije morao baš i da kleči kao Brant).

Po tom pitanju titoisti su veoma decidni, ali u isto vreme i krajnje moralno odvratni jer navodno Tito nije nikada (bar zvanično ako je ikada i privatno) posetio Jasenovac zbog osetljivosti pitanja broja žrtava ovog stratišta.

Dakle, problem je bio u broju pobijenih na ovom stratištu pa, navodno, „maršal“ iz tog razloga nije nikada „zvanično“ posetio Spomen-područje Jasenovac jer je valjda čitavih 35 godina čekao da mu neki Jovo Kapičić zvanično saopšti tačan broj jasenovačkih žrtava da bi on potom počeo da sračunava da li je taj broj dovoljan u moralnom smislu da se konačno i on eto zvanično pojavi u Jasenovcu u crnom mercedesu na proputovanju do Zagreba ili Kumrovca.

Nemoguće je da Tito nije znao koliko je Srba i svih drugih pobijeno i na koji način i u Jasenovcu i na ostalim stratištima NDH isto kao i broj Kragujevčana streljanih u Šumaricama 21. oktobra 1941. g. ali bivši austrougarski kaplar sa fronta u Srbiji iz 1914. g. (Hrvatska 42. Vražja divizija) nije nikada prisustvovao nijednom kragujevačkom „Velikom školskom času“ kao što nije nikada bar u zvaničnoj formi posetio nijedno masovno stratište Srba u NDH.

Titoisti po ovom pitanju ne daju nikakav odgovor – koliko je to Srba trebalo u milionima da bude pobijeno da bi se „maršal“ konačno smilovao da poseti u zvaničnoj formi bar jedno stratište Srba.

Da na kraju samo podsetimo čitaoce da je 1964. g. formirana i počela da radi državna ekspertska komisija patologa sudske medicine na lokalitetu Donja Gradina na utvrđivanju broja pobijenih u Jasenovcu.

Međutim, rad komisije je u septembru iste godine nakon prvih izveštaja (procena o 730.000 umorenih na raznorazne zverske načine) stopirana od strane državnih organa Jugoslavije, a jedan od njenih ekspertskih članova (kasniji akademik) dr Srboljub Živanović odgovorno tvrdi da je Josip Broz Tito jednostavno sakrio istinu o Jasenovcu.

Autor je profesor iz Vilnjusa, Litvanija