Za informaciju lekarki gđi Mariji Tešić („Avokado nije južno voće“, Danas, 20. 10. 2010), dr Zoran Stokić je teorijski fizičar, profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Njegova uža struka je epistemologija nauke, a kako čitaoci znaju, u Danasu se bavi isterivanjem rajetinskog mentaliteta iz građana ove zemlje. A kako svi znamo, to je sizifovski posao, jer posle 350 godina pod Osmanlijama i 35 godina pod Josipom Brozom, podanički mentalitet se zacementirao u našim glavama. Da je to tako možemo da vidimo i kod nekih kolumnista koji su imali staž i u SKOJ i u Partiji, a danas nas podvrgavaju dekontaminaciji. No vratimo se titulama.
One stvarno prave konfuziju, ali nije lako uvesti red u tradiciju.
Pre izvesnog broja godina bio je pokušaj da se lekarima oduzme titula doktora, ali su diplomirani studenti medicinskih fakulteta odbili da podignu takve diplome. Ne znam na čemu se završilo, ali pitanje čitateljke oslikava nekorektnost kod upotrebe titula. Dr je naučna titula, koja se stiče odbranom doktorske disertacije. U medicinskoj struci postoji specifična titula dr sc., da se naznači da nije reč o običnom lekaru.
Dezignacija Dr u zdravstvenoj ustanovi ima smisla, ali van toga korektno je iza imena staviti „lekar(ka)“, a ne Dr ispred. Problem sa zamenom „doktor“ sa „lekar“ nije u nominativu, naravno, već u vokativu.
Slično je i sa designacijom „profesor“. Ta se titula može odnositi samo na univerzitetske profesore, a nikako na srednjoškolske nastavnike.
Da bi se izbegao nesporazum kod nas se uobičajilo da se profesori univerziteta potpisuju sa prof. dr, što je uzeto iz nemačke prakse. Kod nas, međutim, niko ne može postati univerzitetski profesor bez doktorata, pa bi pisanje dr bilo suvišno da nije ovog zamešateljstva sa nastavničkim zvanjem.
Zvanje doktora nauka ima različitu težinu u raznim zemljama.
U Britaniji ta se titula piše sa PhD, i strogo govoreći samo oni koji su doktorirali u Ujedinjenom Kraljevstvu imaju pravo na ovu titulu. U Britaniji postoji i „viša titula“, doktor filozofije, koja se stiče posebnom procedurom, posle dobijanja titule PhD. Mali broj ovih poslednjih odlučuje se na dobijanje ove više titule. U Sovjetskom Savezu postojala je slična titula, koja se dobijala veoma teško, sa procedurom koja angažuje i Akademiju nauka. Danska titula doktora nauka visoko se ceni, jer se teško dobija.
Postupak same odbrane doktorata veoma varira. Kod nas (i Francuza, npr.) to je javni spektakl, dok je u Britaniji to privatna stvar, bez prisustva publike. Kod nas u prirodno-tehničkim naukama odbrana traje jedan sat, kod „humanitaraca“ nekoliko sati.
Ovde treba skrenuti pažnju još na jednu stvar. Postao je običaj u našim medijima da se kod javnih nastupa autor (učesnik i sl.) predstavlja, odnosno potpisuje sa prof. dr. To ima smisla samo ako se radi o njegovoj struci, što daje sigurnost čitaocu da su informacije (interpretacije itd.) pouzdane i date od kompetentnog autora. Ali ako neko drži profesuru na likovnoj akademiji, a piše o psihologiji (na šta, naravno, ima pravo), navođenjem titule profesora zavodi čitaoca. Inače navođenje titule magistra (mg) nije uobičajeno u praksi na Zapadu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
