To nikada neće poleteti?

Ali, „pazite sad, video igrom koja se igra na mobilnim telefonima kao što je iPhone 4 i koju je napravio jedan startap iz Beograda!“ Kažu, taj startap vode neki klinci i dobro im ide. Agencija tvrdi da će ciljna grupa u Srbiji „baš da se naloži” na ovu priču, treba ih samo malo pogurati, recimo da „uletimo sa sponzorstvom od 10.000 evra“.

Klijent je prilično sumnjičav. Top menadžmentu ovo za igru na mobilnom koja nije Nokijina zmijica još i deluje moguće, ali pravljenje video igre u Srbiji?

Realno 10.000 evra nije veliki iznos, ali opet – kao što bi petao Sofronije rekao u crtaću – „to nikada neće poleteti“. Čak i sa tom nevelikom sumom, rizik je nepotreban. Odgovor kompanije je glasio otprilike: „Odlična ideja, ali hajde ipak da uložimo u produkciju videa za onaj YouTube kanal koji smo skoro pokrenuli – ionako nam zvrji prazan“.

Ispostavilo se da je agencija zaista pogrešila u svojoj proceni. Na igru se nisu „naložili“ klinci iz Srbije, već iz čitavog sveta. U roku od 2 godine, igru je preuzelo 4 miliona korisnika. U roku od 8 godina, još oko 180 miliona.

Koliko je ova priča o propuštenoj šansi koju sam nedavno čuo istinita, ne mogu da tvrdim. Suštinski – nije ni važno, ali hajde da pretpostavimo da se sve tako dogodilo i da je kompanijska odluka bila drugačija. Da li bi logo pozicioniran u okviru same igre kompaniji doneo milione novih korisnika? Verovatno da ne bi. Da li bi 10.000 evra ovom startapu promenilo dalji tok istorije? Prilično sam siguran da ne.

Međutim, saradnja velikih kompanija sa inovativnim startapima uradila bi za obe strane mnogo više od toga. Ovo partnerstvo, da je bilo sprovedeno na pravi način i da se nije završilo samo na potpisivanju sponzorskog ugovora, moglo je da utiče na prirodu njegovih učesnika i otvori im nove prilike.

Potencijalno, donelo bi u kompaniju dodatnu energiju, agilni pogled na stvari, a možda i rešenje problema na koje tako veliki sistem sâm, pored sve domenske ekspertize, ne može da nađe odgovore. Imati mlađeg brata koji voli da eksperimentiše, isprobava nove stvari i ne boji se neuspeha može da i nas same prodrma i natera da se zapitamo da li i mi možemo malo drugačije.

S druge strane, startap iz naše priče bi verovatno lakše donosio dobre poslovne odluke da je pored sebe imao nekoga sa mnogo iskustva, stabilni sistem koji je manje osetljiv na nagle promene u okruženju.

Možda bi eksperimenti kojima je startap sklon dobili novi poligon za testiranje i tako na vreme bili skalirani ili odbačeni kao neizvodljivi. Kako smo kroz jedno istraživanje mi u Inicijativi „Digitalna Srbija“ nedavno pokazali, proizvodi 60% startapa u Srbiji namenjeni su poslovnim korisnicima – ako velika partnerska kompanija postane i jedan od prvih klijenata, vrlo je verovatno da će startap lakše otvoriti vrata drugih kompanija. Često se ovakva partnerstva završavaju i značajnim investicijama i akvizicijama, na zadovoljstvo svih.

Da li tvrdim da bi svaka priča o ovakvoj saradnji imala najsrećniji mogući kraj? Apsolutno ne. Ako vam kažem da 9 od 10 startapa ne uspe i da su osnivači startapa često na ivici raskida partnerstva sa korporacijom jer ih usporava svojim procedurama, biće vam jasno da je ovo rizična poslovna odluka gledajući usko definisane poslovne ciljeve.

Ali, ako u obzir uzmemo širu sliku, sve ono što obe strane mogu da nauče iz zajedničkog rada u kome svi ulažu ono što najbolje znaju – uspeh će slediti ne samo za startape i velike kompanije, već i društvo u celini.

Skoro deceniju kasnije, kompanije i startapi imaju sve manje izgovora da ne ostvare stratešku saradnju. Pritisnuta potrebom za digitalnom transformacijom, najpametnija stvar koju kompanija može da uradi je da se udruži sa inovativnim startapima.

Sa ubrzanim širenjem uticaja tehnologije na sve privredne grane, startapima je sve više potrebno domensko znanje u različitim industrijama za koje mogu da ponude inovativna rešenja. Na ruku im ide i odluka države da omogući poreske olakšice za investiranje u startape. Sve ovo ukazuje da zaista više nemamo šta da čekamo.