Toma mora da čeka svoj boemski red

Još gore je kada se ime ovog velikog kantautora stavi u kontekst hiperekspanzije gradnje spomenika širom Srbije, a posebno u prestonici koja je nedavno dobila i veliki spomenik Stefanu Nemanji.

Najgore je kada ideja za spomenik Tomi u Skadarliji, delu Beograda gde je sigurno ostavio i deo svoje duše, dođe od političke stranke. I to baš one koja je satelit verniji od Meseca svih vladajućih političkih garnitura poslednjih godina – Ljajićevog SDPS-a.

Tomu svi u glavi vidimo kao nekog antisistemca, verovatno zbog uloge pevača u „Balkan ekspresu“ i trenutka kada odbija da Nemcima peva „Lili Marlen“ pa dobije batine. On je u stvarnom životu, sudeći po intervjuima, voleo Tita, ali se gnušao politike. Čak ni pesmu Titu nije mogao da snimi jer su je odbili na partijskom sastanku, pa su tako stihovi „o stari, stari“, prerasli u „o majko, majko“. Posebno se gnušao podela i nacionalizma. Pripadanja i svojatanja. Bio je Jugosloven i to je sa ponosom isticao.

Zato je u Skadarliji samo deo njegove duše, a deo je i u nekadašnjem sarajevskom hotelu „Evropa“, ljubljanskom „Slonu“ ili niškom „Parku“. Svakako u leskovačkoj kafani „Radan“ gde je sve počelo i ko zna gde sve širom bivše Juge. Na stranu što predlog dolazi iz politike koja pokušava da se kroz peticiju skrije iza potpisa građana, činjenica je da Toma nije samo beogradski. Niti samo skadarlijski.

Naprotiv. Nije njega svojevremeno, kažu neka davna svedočenja, Beograd oberučke prihvatio. U prestonicu se prvi put obreo 1956. godine. Došao je iz Zrenjanina, ali otišao posle jednog nastupa u kafani „Terazije“. Nije uspeo. Bio je uporan, pa je pokušavao i dalje i konačno je postigao svoj cilj. Usledile su pesme, ploče, koncerti… Postao je to što jeste i danas.

Neko bi rekao da je ovo klasična sudbina dođoša (ništa pežorativno), kojih je Beograd pun i u ovom trenutku koji živimo. Ljudi koji su pohrlili u prestonicu gladni uspeha i želje da se ostvare u svojim oblastima. Ili u bilo čemu. Da jednostavno nađu svoju sreću. To je u Beogradu svakako moguće i svakako pre nego u Leskovcu.

Znao je Toma posle povremeno i da kaže da je iz Beograda, ali se u njegovim pesmama, stihovima i melosu čulo odakle je stvarno – sa juga. A i time se ponosio.

Pesme protkane emocijama, tom nekom nezalečivom tugom, ujedno dertom i kafanskim merakom, od njega su napravile zvezdu, a on je celog života to bezrezervno delio sa svima i tražio dobre ljude. Nebitno ni ko su, ni odakle su. Mnogi dobri ljudi sa kojima je zatvarao beogradske kafane su podobni ili podobniji za spomenik u Skadarliji, sudeći po skorašnjim komentarima uvaženih sociologa, novinara i muzičara, ali ne i Toma. Ili pak, kako kažu, Toma mora da čeka svoj boemski red.

Niko se nije pitao da li bi Toma uopšte da stane u taj red? Da li bi on hteo spomenik u Skadarliji? Možda bi odbio. Baš kao u „Balkan ekspresu“.

U Beogradu već ima ulicu. Tamo negde kod Cvetanove ćuprije, odmah pored Ladnog brda. To mu je, valjda, od bivše vlasti, pre 2012. godine. Od sadašnje već ima spomen-ploču u Opštini Čukarica gde je živeo.

Njegov spomenik je u Leskovcu, gde je, kako rekosmo, sve i počelo. U Pečenjevcu gde je odrastao ima spomen-česmu koju su mu podigli drugovi iz škole, a u rodnom Aleksincu nema ništa. Pa ako baš mora spomenik, možda mu je pre mesto u Aleksincu nego u Beogradu.

U Skadarliji, na nekoj od kafana, opet ako baš mora, može na osrednjoj bronzanoj ploči da piše „dao sam vam dane mladosti“, jer to jeste najveća istina koja ga vezuje za to mesto i prestonicu. I ne samo njega, nego mnoge koji su u Beograd došli da uspeju. Dao je mladost i postao je Toma Zdravković.

Ujedno je i njegov stih koji se odlično i logično nastavlja na „dao sam vam dušu svoju“, stih koji se već nalazi na česmi u Pečenjevcu.

Autor je novinar iz Niša