Toma, „onaj“

„Daj malo“, iscrpljeno će Toma!

„Ma, tevaj se, bve… I ti si klao, što nisi sušio“, sve kroz pršut mu replicira Šešelj.

Ne bih se baš kladio da je Toma „klao“, je li, ali da je maher u „sušenju“, „konzerviranju“ i dugoročnom planiranju zorno svedoče dani koji su popunili vremensku rupu od poslednjih republičkih izbora, do danas. Uostalom, to je ukapirao i Oli Ren, komesar Evropske unije za proširenje, kad mu se, koliko juče, u Briselu ukazalo jedno novo, vedro, nasmejano, čisto i od mladeža depilirano lice Tome Nikolića. Da ne kažem – Srbije.

Izostanak, makar i šturog zvaničnog saopštenja lišio je javnost detalja ovog istorijskog susreta. Snebivajući & skromni Toma Nikolić ipak je bacio malo svetla na ovaj, u tajnosti („da ga ‘žuti’ ne bi minirali“), organizovani samit: Toma se požalio Oliju da put Srbije ka EU ometa „nesposobna, korumpirana vlast u Srbiji“; Ren se saglasio sa Nikolićem da „ne samo Srbija, ceo svet već sada zna rezultate sledećih izbora“; Toma je obećao Oliju da „SNS promenom vlasti neće zaustaviti Srbiju na putu ka EU“, naprotiv; Ren se toplo osmehnuo Nikoliću i naveo mu imena opština gde je SNS odnela izborne pobede(„Apsolutno ih izgovara pravilno srpski, znači da sve zna“); Toma je ponudio Oliju („… Fotoreporter nije bio, što je možda moja greška“) da „skinu sa TV snimka, neka iseku i neka naprave fotografiju“ i čin ovekoveče, po tradiciji, na sajtu Evropske komisije; Ren je saopštio Nikoliću svoju želju „da se ne pravi nikakav publicitet“…

„Nisam se promenio, hoću u EU“! zaključio je Toma Nikolić!

Eto, Toma možda jeste bio vakcinisan protiv evropske budućnosti Srbije, ali preko noći mu je Evropa pukla pred očima, otkrila mu se poput epifanije i šta sad?! Prethodnih 17 godina bile su tek empirijska nužnost. „Klao“, ne „klao“, „sušio“ ne „sušio“, pričao ili ćutao, Tomislav Nikolić je inteligentno kapitalizovao sve veštine godinama sticane pod mentorskom palicom Vojislava Šešelja.

I na još nečemu mu treba odati odati priznanje: na doslednosti u – nedoslednosti! Taj je sindrom toliko metastazirao da jutarnji odraz u ogledalu zbunjuje čak i samog Tomislava Nikolića: jeste to jedan lik, ali kad god se udubi u sebe i sam Toma u ogledalu vidi jednu osobu, a dva mišljenja, dve škole, dva prototipa koje je nemoguće ni organski povezati, ni aritmetički sabrati. Kao da zbraja babe i žabe, ampere i kilometre, četnike i partizane… To je otišlo toliko daleko da ni sam Toma ne zna koji je Nikolić pravi Toma Nikolić.

Onaj, recimo, koji domaćinski peče srpsku šljivovicu, ili onaj koji u „gluvim sobama“ diplomatski nazdravlja „Jack Daniels-om“; onaj koji je Miloševića nazivao „ratnim huškačem“ („Ja sam pošao u rat, jer je on pozvao u rat“) ili onaj ko je i sam huškao („Mi smo socijaliste naučili patriotizmu. Za nama su pošli u ovaj rat“); onaj koji seksistički proziva svoje skupštinske koleginice („Njene tesne farmerice pokazuju neke kvalitete koji uopšte nisu bitni za narodnog poslanika“ – Aleksandri Jerkov) ili onaj koji preti („Ko mi pipne Dragicu, slatku ću mu nanicu“); onaj koji se, po sopstvenom priznanju, trudi da protivnika razoruža „blagošću u govoru“ ili onaj koji 17 dana pre atentata poručuje Zoranu Đinđiću „da je i Tito pred smrt imao probleme s nogom“; onaj kome je narod, uvek, preči od stranačkog rejtinga ili onaj koji je, uoči bombardovanja, dok su se građani Srbije, iz svojih stanova spuštali u podrume, iz podruma useljavao u Vladin stan od cirka 160 kvadrata; onaj kome će kad (ne – ako?!) dođe na vlast, prioritet biti obračun sa kriminalom ili onaj koji je sekundirao Vojislavu Šešelju u njegovim šahovskim obračunima sa Dušanom Dućom Spasojevićem; onaj koji je od građana na izborima za predsednika Srbije tražio podršku „kako bi naterao policiju i pravosuđe da rade u interesu građana“ ili onaj koji je istoj kampanji najavljivao da će proveriti da li su Legija i pripadnici „zemunskog klana“ krivi.

Upitate li Tomu koji je Nikolić pravi Toma Nikolić, smerno će Vam odgovoriti: „Onaj“!

A upitate li mene zašto ovakav lik prija Srbiji, uzvratiću vam prostim odgovorom: zato što je i Srbija takva!

Čemu, onda, ovo arčenje papira?!

’Nako! Da se pohrani u Muzej sećanja! I da se ne zaboravi: kad kurva skine svoju, obično groznu, šminku, šminke više nema, ali kurva ostaje kurva.

Ništa lično.