Tonske smetnje pink boje

Nema dana da na račun Aleksandra Vučića i ministara u njegovoj privatnoj vladi, sa ekrana Pink televizije uživo u direktnom programu, najčešće kod zbunjenog i neutešnog Sarape, razuzdani i nenamireni gosti ne ospu plotun teške artiljerije ka dobrano uzdrmanim temeljima režima.

Pitanje je dana kada će u nekim vestima ili emisiji uživo, voditelj ustati i kazati:

„Ja više neću da čitam ove laži!“

Istog časa Srbija će možda dobiti svog novog heroja.

Kula od karata koju već devet godina pravi režim Aleksandra Vučića koristeći kao malter produkte pljuvačnih žlezda svojih najodanijih hijena i metaboličke tvorevine onih što su mu se vazda nudili kao omiljena opozicija, i politički oci i očevi, puca po svim šavovima.

Devet godina nas Aleksandar Vučić ubeđuje da je ta kula od karata posmatrana kroz ružičasti ekran u stvari tvrđava demokratije, bastion pravde i slobode i velelepni zamak ekonomskog procvata na kom nam zavide dvorci Bavarske i Kenta, Normandije i Lombardije.

Psihijatrija neurotičare definiše kao ljude koji su skloni da od svog života prave kulu od karata, ali kad zađu u psihozu, oni u toj kuli počinju i da žive.

Pucanje brane pink boje koja je zadržavala sav napredni mulj i talog, pretvarajući ga uz pomoć svoje fabrike laži u ružičasti anestetik i opijum za opljačkane građane Srbije, zatresla je tron diktatora, preteći da tiranina iz udobne fotelje samovlašća, preseli na optuženičku klupu.

Posustaje napredna propaganda mašinerija.

Pre neki dan desio im se pukovnik Slavko Nikić, danas ih je prevežbanim pljuvačnim žlezdama u čelo zalepio Vojislav Šešelj.

Koji je svom političkom sinu jasno i glasno poručio:

„Za vladu su ti dobri i Čeda i Čanak i Šapić i Goca. A ja? Gde sam tu ja? Mene nećeš, ko da sam šugav. Je l si možda zaboravio šta ja sve znam i mogu? Koliki je moj deo? Dreši kesu, nećete me prevariti!“

Groteska sa padom sa vlasti Aleksandra Vučića počinje na momente da biva smešnija od legendarnih Maratonaca Duška Kovačevića.

Samo što u ovoj novijoj verziji ima više mrtvih.

Svakog dana svane po jedan gospodin Rajković, kome već tog dana više neće biti ništa.

Nestašna deca razbila su crveni fenjer koji je godinama visio pred pink propagandnom mašinerijom šefa AVačkog klana.

Dok saznajemo ko koga i zbog čega u naprednom bordelu, ko je čiju ljubavnicu preoteo, a ko sa čijim ljubavnikom orgija, naš brod ubrzano tone u kanalizaciju pink boje.

A u toj kanalizaciji balega je balega, pa makar bila i ružičasta.

Nije zato zgoreg setiti se da smo karte za ovu predstavu platili i preplatili mi građani Srbije.

I da nam je obećan ton film, a vraćeni smo na početke filmske industrije i epohu nemih filmova, u doba u kom se ton čuje jedino sa pink megafona vlasti.

A tu su tonske smetnje učestale.

Slutim da će kod besnog naroda uskoro uslediti prekid takvog filma.

A kad se Bili Piton popne na pozornicu, ne bio im ja u koži…

Jer kad narodu pukne film, ima da ga oprave ko Đenka krematorijum.

Ni dugmići neće da ostanu!

Autor je član DS, bivši poslanik i otporaš