Top lista nadrealista 2

Nakon toga sam ironiju, sarkazam i parodiju, najjače oružje Nadrealista, često koristio u svojim tekstovima. Ne retko sam se pozivao i na DŽona Kliza i njegov Leteći cirkus ili Magnusa i Bunkera i njihov Alan Ford, s obzirom da su, po mom saznanju, najveći baštinici ironije u savremenoj (sup)kulturi.

I taman kada sam pomislio da nema više prostora za razrađivanje ironičnih teza, stvarnost me ubedila da nisam u pravu. Kako je ironija smrtna za Broja jedan (poput uperenog snajpera), danas protiv nje protestuje SNS Srbija.

Nije džaba ni Domanović bio ironičan. Nije živeo dugo ali je baš svaki trenutak oštrio svoje satirično pero da poput Koraksa demaskira prvo režim Aleksandra Obrenovića, a nakon majskog prevrata i Karađorđevića!

Znači nije ovo društvo bolesno od juče – nisu „dobro prošli“ ni Koraks, ni Ćulibrk, ali ni Domanovića vlast nije mazila. Duhoviti urednik Danasa pre dve godine naslov mi je promenio u „Top lista nadrealiste“ fokusirajući se na Broja jedan i usmeravajući moje hronično nezadovoljstvo samo na ovog čudaka. Danas ga molim da to ne čini, jer nije problem samo u ovom neobičnom autokrati, nego u celom društvu. Bolestan smo narod, da uprostim. Zbog toga fatalistički valja da se ćuti? Ja ne…

Jedina smo država gde vlast štrajkuje protiv opozicije! Kada smo se onomad smejali Neletu Karajliću koji je predstavljao vlast koja počinje da štrajkuje glađu protiv opozicije pod parolom „i mi bi da živimo kao rudari“, verovali smo da je to farsa i da ne postoji deo zemaljske kugle gde bi takva ludost mogla da se desi. Kada evo, dešava se u našem dvorištu! Šta vlast želi stalnim napadima na fašiste Đilasa i družinu?

Da ovu opoziciju zameni nekom drugom? Ili da je učini nepostojećom kao u Belorusiji, pa da naš Broj jedan poput Lukašenka lamentira što nema 4 ili 5 opozicionara umesto fikusa u Skupštini? Na kom jeziku Krstić Nebojša i kompanija objašnjavaju Evropi da apsolutna vlast (na Kosovu osvojila 99% glasova) protestuje protiv opozicije za koju sama kaže da je marginalna?

Ili bi u objašnjenju ove aporije (da ne kažem baš ludosti) trebalo da potpomognu i intelektualni bardovi kakvi su Vulin i Martinović Aleksandar, možda Marić Milomir čak? Ne sumnjam da bi to najbolje uradio dokazani stručnjak za besmislice Dragan J. Vučićević, ali ovog besmislenog korifeja ipak valja sačuvati za jutarnji program Pinka, da Mitrović Željko ne izgleda baš svako jutro psihički najsumnjivije.

Dok se Hepi, Pink, Informer i Ono što se odaziva kada kažete „Alo“ bave procenama koliko je ubojito zašiljeno Koraksovo pero, prestala je da nam radi pošta!

O ovom štrajku govorili nacionalni mediji te Rističević i Atlagić u Skupštini? Naravno ne. Čuo od prijatelja na ulici. Jadno je društvo gde ulica predstavlja bastion slobode. Da je Japanac nadležni ministar telekomunikacija učinio bi ritualno samoubistvo – ovaj naš makar javno da obeća da u narednoj vlasti neće opet biti ministar (podsećam to je onaj lik koga je Šešelj dr Vojislav proglasio za narko-dilera).

Ovaj nedokazani „kralj heroina“ uprkos štrajka tako važnog sistema kakva je pošta na svoj sajt stavlja slike razdraganih devojaka koje poziva da se priključe programu „devojke u tehnologiji“… Jedina tehnologija koja danas funkcioniše besprekorno jeste tehnologija vlasti, koja za račun svog opstanka može da zažmuri na oba oka i napravi se da pošta ne štrajkuje te da ljudi mogu da šalju pisma i pošiljke. Ako preostane beli dilerski proizvod narečenog ministra i za nas, možda i poverujemo u to.

Štrajk pošte je jedina neprijatna stvar koju vlast prećutkuje? Naravno ne. Srbije nije učestvovala na letnjoj Univerzijadi ove godine u Napulju, najvećoj sportskoj manifestaciji posle Olimpijade! I pored istorijskih uspeha ove vlasti, rasta BDP-a, povećanja i plata i penzija – ma zlatnog doba jednostavno rečeno, Srbija nije imala para da na takmičenje pošalje svoje sportiste! Za razliku od Kosova, na primer, koje je imalo.

Eto koliko je destruktivna uloga Miće Ćulibrka i Koraksa, da zbog njih naši studenti nisu mogli na takmičenje. Naravno i zbog fašiste Đilasa. Pa kako da onda slobodarski Niš ne protestuje protiv ove trojice? Bruku – da naši nisu bili na Univerzijadi široko su razmatrali Mitrović i Marić, Spasić Sima, Lađević i svi drugi zaposleni na nacionalnim jutarnjim programima? Naravno ne. Jednostavno je prećutana činjenica da je jula ove godine Univerzijada u Napulju uopšte i bila!

A kada o problemu nije diskutovao Krstić Nebojša, onda problema nije ni bilo, zar ne?

Tako u našem društvu stalno igraju Nadrealisti – nije se slučajno Nele Karajlić nastanio u Beogradu. Ako nekada zaškripi sa nadrealizmom, da vlast ima koga konsultovati. Možda nisu čitali njegove romane, ali se sigurno sećaju legendarne rečenice: „predlažem prvo da pojedemo sendvič, pa idemo na štrajk glađu“ …

Živimo dakle u društvu koje probleme „rešava“ jednostavno tako što ih prećuti. Zbog toga za našu vlast problemi i ne postoje – nije slučajno Mitrović Željko svoje životno delo nazvao imaginarijumom.

Tako Broj jedan „ne dozvoljava“ nemačkom ministru zdravlja da odvodi medicinske sestre, mada već šest godina za to postoji ugovor Nacionalne službe za zapošljavanje Republike Srbije i „Bundesagentur fur Arbeit“. Imaginarijum…

Kada je Vilijam Tekeri (naravno, satiričar) pisao svoje remek-delo „Vašar taštine“ nije mogao ni da nasluti da će se ono 150 godina kasnije tako uverljivo „ekranizovati“ u savremenom srpskom društvu. Kao i narečeni Tekerijev roman, tako i srpska vlast nema junake, već samo likove. Stvarnost tako malo utiče na njih – samodovoljni i samozadovoljni javnost smatraju samo nepotrebnim i teškim balastom.

Možda je primer Ministarstva zdravlja eklatantan. Desetine probleme koje je javnost prepoznavala i na njih tražila odgovore prekrila je prašina – ona se slegla čak i preko elisa srušenog helikoptera, mada se činilo da će je tragicizam ovog incidenta zauvek ostaviti podignutom u vazduhu.

Ništa ne narušava spokoj u Nemanjinoj – nedostatak lekova, egzodus mladih lekara i sestara u Nemačku, dugovanja bolnica… Ne samo da nagomilani problemi nisu rešavani već su se prećutkivali i sa komunističkim zanosom i uverenjem baštinika apsolutne istine, optuživali drugi.

Tako mart naredne godine postaje test za društvo a ne za vlast. Ona možda poput Neleta počne i štrajk glađu protiv opozicije. A šta će ovaj hronično neprosvećeni narod?

Predugo čekam odgovor od SANU. Nije valjda njihov jedini posao da izdaju biltene sa tekstovima u kojima se pominju?

Da li je slučajno što najmudriji među nama, Miloš Crnjanski, nikada nije izabran za akademika? I što je rekao: „najposle meni nikog nije žao, najmanje sebe. Mi treba da nestanemo, mi nismo za život, mi smo za smrt“?

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu