Top-lista nadrealiste

Svejedno je da li je to neko od apsolutističkih vladara kojima obiluje srpska istorija ili je to Evropska unija. Od malena se učimo da je država nešto strano i veliko, nešto čega se valja pribojavati, ali i od čega se mogu dobiti mnoge beneficije ukoliko budemo poslušni i prema državi ponizni.

Srbi ne shvataju državu kao najbolji demokratski izum koji omogućava svakome da se na osnovu vlastitih sposobnosti izbori za najbolji život, već kao mehanizam gde će podaništvo biti nagrađeno dobrim apanažama.

Nijedna naša vlast (sa časnim izuzetkom Zorana Đinđića – nažalost prekratko) nije shvatala državu kao uređeni sistem, koji će svakome pojedinačno (a time i narodu u celini) omogućiti iskazivanje svih potencijala, a time i najbolji život od svih mogućih. Ne, svaka vlast državu smatra privatnom svojinom preko koje će iskazivati svoju apsolutnu moć i propisivati stvarnost. Država kao represivni aparat – ideal kome se srpski političari ne mogu odupreti već vekovima.

I stoga ništa nije čudno ni iznenađujuće – nije čudno što se nakon duže od pet godina vlasti koja je umnogome apsolutna, aktuelna vlast i dalje bavi Demokratskom strankom i njenom vladavinom. Vrh SNS-a ne bez ponosa ističe da oni rade mnogo bolje od demokrata. Umesto da su se ikada zapitali – šta je to u državnom organizmu što je omogućilo takav, po SNS-u bolestan period vladavine i kako to da za takvu „patologiju“ niko od demokrata nije kažnjen? Upravo suprotno: SNS je nasledila isti državni mehanizma – nije imala ambiciju da ga analizira a još manje popravlja ne bi li na taj način izbegla greške koje su ranije činjene. SNS i Aleksandar Vučić lično su, naprotiv, državu izvrgnuli ruglu, predstavljajući je kao nepotrebni balast i utopiju iz Platonovih dela. Tvrdim da bi danas preko 90 odsto građana Srbije na pitanje šta je država odgovorila SNS, a preko 99 odsto da je to Aleksandar Vučić lično.

I što je najtragičnije, bili bi potpuno u pravu, kao što je u pravu bio i Luj XIV kada je izrekao „L’etat c’est moi“. Aleksandar Vučić umesto da modernizuje srpsku državu, za šta je kao retko ko imao prilike s obzirom na plebiscitnu podršku koju je uživao, od nje je učinio ruinu, sličnu onoj koju je Neron ostavio nakon svoje vlasti. Tako da će i Vučić umesto po reformama države biti upamćen (baš kao i njegov rimski kolega), po ekstravaganciji i preambicioznim građevinskim poduhvatima. Nakon Vučićevih paljevina svaka je institucija ozbiljno nagorela: i Sud i Policija i Univerzitet i… Ovu državu ne reprezentuje nezavisno sudstvo, unapređeno obrazovanje, slobodni mediji ili uređena konkurencija, nego Aleksandar Vučić lično. To što veruje da je njegova najveća snaga – bespogovorno i snažno upravljanje, u stvari je njegova najveća mana. Nažalost, kada usnulo srpsko društvo to uvidi, biće jako kasno. Proces razaranje države započet udarničkim radom Josipa Broza doživljava kulminaciju u spin vremenima Borisa Tadića i Aleksandra Vučića. Sve bežeći jedan od drugog ova dvojica u suštini jesu dve najsličnije pojave u modernoj srpskoj istoriji. Vučić je dugo želeo da bude Tadić, sada se Tadić kaje što nije bio kao Vučić. Razlika je u nijansama, matrica koja ih je modelirala identična je i nepromenjena decenijama.

Dadaizam ovde nikada nije bio življi – sa puno logike ovde se komad Alfreda Žarije ne smatra groteskom. I ovde ljudi očekuju od svog kralja Ibija da ih obasipa zlatnicima jer upravo u tome – u neprestanom deljenju nečijeg bogatstva i vide ulogu države. Koleginica iz malog mesta sa juga Srbije hvali se da je njihov predsednik opštine najzad završio bazen i sa čuđenjem prihvata moje pitanje „od kojih para“, s obzirom da u dotičnom mestu privrede nema. Dakle, vladar je dobar ukoliko nam nečije tuđe pare donese da ih (uglavnom nepravedno) podelimo. Tako i Mali postaje veliki gradonačelnik dobijajući pare iz republičkog budžeta.

Ne manje groteskno je i naše „zalaganje“ za Evropsku uniju, kao novu koku nosilju, koja će umesto nas sneti jaje, po mogućstvu zlatno. Da bi za nas snela jaje, spremni smo da joj prinesemo svaku žrtvu: obrazovanje, mladost, inteligenciju… sve samo da ne reformišemo i modernizujemo državu i time okrnjimo sopstvenu vlast. A Evropa, kao i svaka stara dama koja u tim godinama nije spremna da morališe, za poklone koje neprestano dobija gleda kroz prste lokalnom mlađahnom Ibiju.

Težak ali intrigantni zadatak za srpsku opoziciju: da za kratko vreme od Srbima dragog nadrealizma, preko žestokog društvenog rokenrola (snažnijeg od onog doktora Karajlića) u stvarnost uvedu realizam. Mart nije daleko, opozicija u Beogradu baš mora da vežba željene harmonije.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu