Totalitarizam ante portas

Živimo vek u kojem je ideal demokratije izgubio nekadašnju privlačnost i moć da inspiriše mlade i progresivne ljude. Povratna sprega društva i pojedinca najbolje se ogleda u prikazu karakternog portreta prosečnog člana slobodne i neslobodne zajednice.

Demokratija putem dijaloga, poštovanja volje većine i uvažavanja stava manjine podstiče jedinku na razmišljanje i kritiku. Totalitarizam proizvodi društvene automate koji sopstveno mišljenje dobijaju „odozgo“. NJima je oduzeto pravo na zauzimanje ličnog stava.

Demokratije i diktature smenjivale su se kroz istoriju u vremenskom mimohodu obeležavajući, svaka na svoj način, različite epohe. Cela naša moderna istorija može se svesti na borbu protiv spoljašnjeg okupatora i unutrašnjeg uzurpatora.

Ova decenija završava se kaljenjem toksične legure meke okupacije i tvrde uzurpacije. Ipak, ubediti Srbe da im je Vođa kidnapovao državu ostaje nemoguća misija. On je svojim zločinačkim inatom uspeo da od sebe napravi najmoćnijeg čoveka u zemlji u kojoj je je suspendovan moral, etablirana kakistokratija i izvršena eutanazija kritičke svesti.

Da bi to ostvario Vučiću je bilo potrebno da se dokopa svih „tri P“ koje Srbiju tradicionalno vraćaju u pašaluk (pašaluk je kod Srba mentalna, a ne teritorijalna kategorija; sa Vučićevim razgraničenjem postoji velika verovatnoća sinonimizacije pojmova – zajedljiva prim. aut.).

Pozicija PPV-a je bila samo paravan i dimna zavesa da bi nesmetano i neprimetno postao koordinator (čitaj kontrolor) svih službi bezbednosti. Dok nam je odvlačio pažnju „piramidom znanja“ i kupom od prstiju, za kaiš je sebi već zadenuo prvo „P“ – Pendrek. Nekoliko meseci kasnije, hapšenjem Miškovića objavio je rat tajkunima, ali samo onim neposlušnim. Primenio je Putinov model i ponudio im da biraju ili sudbinu Abramovića i Deripaske ili Hodorovskog i Berezovskog.

Kako je većina srpskih bizMismena decenijama radila po zakonu i izlagala sebe opasnosti da ih uhvate i oteraju na robiju, nije bilo teško da Vođa razdvoji svoje piramidalno spojene prste i stavi ih na ono što je krvotok svake vlasti, drugo „P“- Pare. Finale je bilo formiranje novinarskih SS divizija čiji komandanti/gloduri poput hipnotizera po Vođinom nalogu stvaraju paranormalnu Srbiju. Treće „P“ – Pero je postalo bejzbol palica kojom se udara svako ko pomisli da novi srpski poredak dovede u pitanje, a kamoli da ga ugrozi.

Tako su naprednjaci Srbima stavili finansijsku, političku i policijsku omču oko vrata. Zaulareni narod postao je rob jeftine, jednostrane propagande koja se sastoji od neprekidnog ponavljanja jednog te istog mišljenja, sve dotle dok se to mišljenje ne usvoji kao neupitna istina. Kontrolni ventili odvrću se pomoću velikih kolektivnih oduševljenja. Zato se ritualno i ritmično organizuje svečano otvaranje fabrika, proslava izgradnje autoputeva ili komemoracija zloupotrebljenih istorijskih događaja.

Totalitarizam uvek počiva na neprestanom podgrevanju i zastrašivanju širokih masa koje se smišljeno drže u neizvesnosti i iščekivanju. On se održava na prividu ekonomskog razvoja i strahu od privrednog kolapsa, masovne nezaposlenosti i havarije državnih finansija.

Jednačina bez nepoznatih glasi – slobodna privreda je uzrok ekonomske katastrofe, a liberalni kapitalizam je ideološki recidiv slobodnog društva; problem nije ni u kapitalizmu, ni u društvu, već u njihovoj slobodi! Takvim nelogičnim, ali jednostavnim manevrom nameće se lažni izbor između političkih sloboda i ekonomske sigurnosti.

Vučić kao pogrbljeni Atlant nosi ceo taj nakaradni sistem na svojim leđima. Kažnjen, ili od bogova ili od birača, on se predstavlja kao mučenik, kao ali – ekspres mesija koji otkupljuje grehe večito nezadovoljnog, neradnog i nezahvalnog naroda.

Iskustvo nas uči da je svaki totalitarizam pokušavao da svoju formu ispuni sakralnim sadržajem. Saborski randevu sa predsednikom to najbolje pokazuje. Niko se ne bi iznenadio da je Vučić do patrijaršije došao na magarcu (mada bi za potrebe tog performansa mogao da posluži bilo koji njegov epigon), unoseći maketu raspela i jadikujući na kakvu su ga Golgotu poslali i klir i mirjani.

Ali, završetak te pasije ne bi bilo ni pomračenje, ni raspeće, već ohrabrenje da sledbenici veruju još brže, jače i bolje u NJega, da ne očajavaju i da će On vaistinu vaskrsnuti za dva, najviše tri dana.

Slobodan Jovanović piše da se totalitarizam usmerava na buduće vreme. Sve totalitarne ideologije žele da se pokažu kao putokazi za srećniju budućnost. Komunisti su propovedali o besklasnom društvu, fašisti o večitom rimskom miru, a nacisti o hiljadugodišnjem Rajhu.

Dragoljub Mićunović upozorava da totalitarne vođe deluju u sve tri vremenske dimenzije – kroz mitologizovanu prošlost, preko fatamorganske stvarnosti, do svetle budućnosti. Imajte to na umu kada budete čitali predizborne slogane režima!

A narod? Srbi su danas svedeni na pleme koje je saterano u balkanski rezervat u koji bledoliki EU-činovnici dolaze samo da provere da li je divlji Istok dobro ograđen i da li je plemenska raspodela bizona i „vatrene vode“ pravedna. Opijeni i obezboljeni medijskom ajahuaskom prepisanom od Vučićevih spin-doktora, Srbi žele samo jedno – da im sutra ne bude gore nego danas. Oni još uvek nisu spremni za surovu istinu – na kraju ovog „naprednog“ tripa sve nas čeka pustoš koju će ova decenija kolektivnog ludila ostaviti za sobom.

Autor je lekar i član Glavnog odbora Demokratske stranke