Totalna konfuzija oko koncesije Horgoš-Požega

Požega nadvila se gusta magla. Umesto da se postepeno razilazi, svakim danom je ima sve više i više. Novi slojevi stižu u talasima, pa vidljivost stalno opada. Šta će se sve još nadgraditi na postojeće slojeve: „arbitraža je gubljenje vremena“, „arbitraža je blamaža“ i „arbitraža je skupa“ (možda „arbitraža je glupa“, jer se neodoljivo rimuje?). Šta li će novo naleći na postojeće „Srbija ima pravo na sporazumni raskid ugovora“ (a, ko to, ikada, nije imao pravo na sporazumni raskid ugovora, ako i druga strana hoće)? Ili, pak, na „koncesionar je imao troškove“ (gde, pri tom, ispari briga za naše troškove izgleda da je nebitno)? Trenutno se na samom vrhu nalazi sloj „tražićemo najbolje rešenje“ (nećemo valjda ono najgore?).
Čemu sve to, kad danas, u savremenom svetu, postoje vrlo efikasni rasterivači magle? Najnovija „tehnološka rešenja“ se baziraju na doslednoj primeni osnovnih postulata biznisa, uz malo zdrave logike. Ako pratimo dalja uputstva, vidljivost će se garantovano povećavati sa svakim dobijenim odgovorom. Dakle:
1. Da li mi, uopšte, i dalje želimo da se posao izgradnje pomenutog autoputa realizuje pod prvobitno ugovorenim uslovima?
2. Da li je koncesionar spreman da posao izgradnje pomenutog autoputa realizuje pod prvobitno ugovorenim uslovima (nego, naknadno, postavlja dodatne)?
3. Ako koncesionar ne želi da započne sa radovima, zašto mi ne započnemo postupak pripreme za „oduzimanja koncesije“ (ukoliko koncesionar ni u naknadnom roku ne ispuni uslove bitne za početak građevinskih radova) i prisvojimo 10 miliona evra, koliko smo dobili na ime garancija (iako se radi o više nego simboličnoj sumi za posao ove veličine)?
4. Ako je odgovor već na prvo pitanje negativan, treba razjasniti kako je do nepovoljne situacije po nas došlo i ko, u naše ime, sada to pokušava da ispravi (logično, i da li nas, i koliko, sam čin ispravke košta)?
5. Zašto u javnost puštamo, i iz kojih razloga, problematične scenarije izlaska iz ove krizne situacije, poput scenarija o sporazumnom raskidu uz davanje koncesionaru prava na izgradnju dela autoputa od Horgoša do Novog Sada (čime se koncesionar pretvara u izvođača radova bez javnog konkursa)?
6. I, na kraju, da li postoji realna opasnost da mi budemo krivci za to što do realizacije pomenutog ugovora neće doći, odnosno, da mi budemo u obavezi da nadoknadimo svu nastalu štetu? U tom slučaju, tačno je da treba što pre napraviti sporazumni (bolje reći prinudni) raskid ugovora, ali uz unapred preuzetu obavezu (ko?) da se nakon konačnog raspleta, manje ili više štetnog po našu zemlju, javnosti saopšti potpuna informacija o zbivanjima oko koncesije za autoput Horgoš-Požega.
Kao što se da videti, ceo postupak je vrlo prost i lako primenjiv. Generalno, ne postoji posao u kome neka strana ne može da napravi grešku i prođe lošije od očekivanog. Rasterivanje magle nije deo lova na veštice, već začetak principa stručne odgovornosti za učinjeno ili neučinjeno, a potrebno. U savremenom svetu, države su odavno postale obične stranke u postupku, nikakvom naknadnom pameću ili naknadnim merama zaštićene od načinjenih grešaka u poslu. Zato je pitanje stručnosti nosilaca posla ugovaranja i monitoringa u ime države (o kleptokratiji da i ne govorimo) u razvijenim zemljama odavno dobilo adekvatne, od stručne i šire javnosti prihvaćene odgovore.