Tragediju ne treba vučićizovati

I to je normalno. Važno je se gaji to osećanje. Važno je biti svestan da život ne mora da nastavi da funkcioniše, po svaku cenu, ukoliko se u srcu Beograda dogodio nezapamćeni zločin u kojem je jedno dete pobilo osmoro svojih vršnjaka.

Razumljivo je da je bes pomešan sa očajem usmeren prema najodgovornijim vlastodršcima u ovoj zemlji, ali valjda smo za ovih 11 godina navikli da od njih i ne možemo nešto mnogo da očekujemo. Odavno su se oni otisnuli od običnih smrtnika i otišli toliko daleko da uopšte više ne osećaju ljudske emocije.

Međutim, nekako su svi požurili da daju svoje mišljenje i objasne zašto se to desilo, ali meni je svako slovo iskucano i ovom tekstu bilo teško kao džak cementa. Jer, kao što je filozof Teodor Adorno rekao: „Pisati poeziju posle Aušvica, to je varvarski!“ Pa, tako i ovo, samo gadnije, vučićizovati sve ovo nakon žrtava u beogradskoj osnovnoj školi i u Mladenovcu, to je gnusno.

Naslanjanje na Aleksandra Vučića kao glavnog ministra ludila koji je razvalio svaku poru društva u Srbiji može biti polazna tačka za razumevanje dubljih problema, koji su dugo prisutni u našoj zemlji. Ali, ne smemo se zadržavati na njemu i očekivati da ćemo njegovim odlaskom rešiti bilo šta. Jer, jako je važno da se shvate koreni tih problema koji sežu mnogo dalje unazad.

Vučić je samo jedan činilac u jednadžbi koja je omogućila da ta grozomora preplavi naše društvo.

Možda je vreme da se zapitamo zašto nam je potrebno toliko oružja i zašto je nasilje postalo tako uobičajeno. Da li je to posledica duboko ukorenjenog osećaja nesigurnosti?

Da li smo postali toliko opterećeni svojim strahovima da smo spremni prihvatiti vandalizam kao sredstvo za rešavanje problema?

Hoćemo li već jednom pokrenuti pitanje posttraumatskog stresnog poremećaja u ovoj zemlji ili ćemo da se i dalje pravimo da se ratovi tokom devedesetih nisu dogodili? Nisu samo oni koji su bili u ratu zahvaćeni PTSP, već i njihove porodice i okruženje.

A šta je sa našim ćutanjem pred porodičnim i vršnjačkim nasiljem? Da li smo izgubili empatiju i osećaj odgovornosti prema drugima?

Da u trenutku pisanja ovog teksta osamnaesta ubijena žena otpočetka ove godine postaje samo još jedan broj na papiru. Jesmo li već uveliko zaboravili kako je ceo tramvaj ćutao dok je ono stvorenje pipalo maloletnu devojku? Možda je vreme da se suočimo s tim pitanjima.

Pitanjima zašto toliko ćutimo. Čega se tačno plašimo? Ili zašto okrećemo glavu na drugu stranu i tešimo sebe da to nije naša stvar, kada vidimo pred očima sprovođenje zločina?

Istovremeno, ne možemo zanemariti prisustvo sveopšte glamurizacije silovatelja, pedofila i ratnih zločinaca u našem društvu, koji uživaju sve benefite ovog društva. Ne moramo da im spominjemo imena, svi dobro znamo ko su, barem oni koji čitaju ovaj tekst.

Ti pojedinci su simbol duboke moralne krize koja se uvukla u naše društvo. Da, trenutne vlasti, mada i sve prošle, da se ne lažemo, odgovorne su za eksponiranje takvih čudovišta. Ali umesto da prebacujemo krivicu samo na njih, i time mislimo da smo rešili problem, trebalo bi se zapitamo kako smo dozvolili da se to desi.

Kako su ti ljudi prošli kroz naš sistem vrednosti nekažnjeno? Da li smo previše gledali kroz prste ili se okrenuli glavu od istine? Svi će reći, barem načelno tokom ovih protesta, da je Srbija protiv nasilja, ali izgleda da kod svakog od nas nasilje ima različitu definiciju.

Srbija ima otvorene rane, koje nisu lečene, već su konstantno džarane. A sada su uveliko inficirane, ali mi i dalje ne smemo da pogledamo prema njima, jer se bojimo šta ćemo sve morati da učinimo, ukoliko se opredelimo za isceljenje.

Te rane su toliko duboke, a ako pogledamo u njih, videćemo toliko dubok i mračan ambis u kojem se nalaze sve naše potisnute traume, strahovi i zebnje.

Nažalost, za ono pravo ozdravljenje potrebno je mnogo vremena, snage i volje, ali se ovde stvara utisak kao da ćemo to sve učiniti preko noći i da ćemo odlaskom jednog čoveka i njegovih saradnika učiniti ovu zemlju boljom. Jer, svaki čin agresije je poput kapi otrova koja truje našu zajednicu, ostavljajući ožiljke na dušama svih nas.

Dok se korozija negiranja stvarnosti uvlači u svaki kutak, lečenje postaje sve teže. Naše rane ostaju otvorene, nezarasle i proklete da nas podsećaju na prošlost. Bez pravih poteza za ozdravljenje, naše društvo ostaje zarobljeno u spirali rušilačkog nagona.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.