U vašoj rubrici Dijalog, autor Nenad Kulačin se upitao, a tako je naslovljen i njegov tekst, „Hoće li Srbija preživeti ukidanje 24 minuta“. (Danas, 17.12.2015). Iako autor lamentira nad sudbinom popularne emisije, a ja kao njen ljubitelj imam potrebu da saučestvujem, ipak valja pokušati rasvetliti prirodu njenog komičnog mehanizma. Zapravo, u spomenutom tekstu sam Kulačin na jednom mestu uočava sedativno dejstvo Kesićevog (i njuzovskog) humora kada kaže kako emisija uspeva „sve da okrene na šalu“. Dakle, iako urnebesan i brutalno kritičan, humor je tu tek u funkciji relaksiranja jedva podnošljive socijalne situacije u Srbiji.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Deo humornog oduševljenja svakako počiva na uviđanju grotesknog nesklada između idealnog i realnog, onoga što „treba“ i onoga što „jeste“ u ovdašnjoj politici. Isto tako, deo smehotresa otpada na prepoznavanje okljaštrene ljudskosti, ukrućene životnosti i slobode u držanju političara, mehaničkom ponavljanju beslovesnih stranačkih zaključaka što je posledica poslušničke političke kulture u Srbiji, svejedno bio jednopartijski sistem ili višepartijiski, uopšte intelektualne maloletnosti njenih poslenika. Ipak, gro smeha koji tako štedro isporučuje „24 minuta“ temelji se na satisfakciji koju pruža nadmoć podsmeha. A aktuelnim vlastima, budući da pršte stupidarijama i drugim gafovima, nimalo nije teško posprdnuti se. Da, pljačkaju nas, bahate se, neretko ispadaju budale, ali satisfakcija je naša, jer mi smo bolji od njih! Jalovo, samozadovoljno naslađivanje sopstvenom moralnom (ionako diskutabilnom!) superiornošću postaje tu ne komička, već tragička zadovoljština poniženih i uvređenih.
Iako joj to bez ikakve sumnje nije svesni naum – komika Kesićeve emisije u krajnju ruku afirmiše sistem kome se podsmeva. Naime, „24 minuta“ nam pruža mali vikend eskapizam, da se nakratko istutnjimo, nakon čega sledi povratak u društvenu realnost, radnoj eksploataciji i našim obespravljenim, obezvlašćenim životima, u međuvremenu malo okrepljeni i utešeni. U tom smislu, tolerisanje takvih programa nije nužno znak da je vlast spremna da bude kritikovana, da podstiče pluralitet mišljenja, pa čak ni to da želi da bude kao takva prepoznata. Humoristički programi poput „24 minuta“, ma kako bili brutalni u sprdačkoj kritici, zapravo potvrđuju sistem, revitalizujući ga kolektivnom katarzom, davanjem oduška nagomilanom nezadovoljstvu – i stoga ih vlasti, ako su razborite, dopuštaju.
Kulačin doduše u tekstu spominje i „apsurd koji se dodatno analizira i stavlja tamo gde treba“. I zaista, u relativističkom kovitlacu u kome živimo, tranzicijskom haosu vrednosti, neophodno je povratiti osu, pa i praćenjem emisija koje će u nedeljnom ciklusu ispunjenom svakovrsnim apsurdnostima i nepravdama, olakšati pojedincu orijentaciju u fragmentiranoj stvarnosti, da pohvata aktuelne društvene događaje, razvrsta ih, posloži, odgovarajuće imenuje. Baš kao što je to nekada na kraju sedmice činio i „Utisak nedelje“, ali na u političkom smislu neuporedivo efektniji način, ozbiljnom analitikom relevantnih gostiju nakon čega gledaocu nije bivalo nimalo lakše, rasterećenije, kao što ne treba ni da bude.
Nema, dakle, sumnje da razmatrani humor može imati osvešćujuću ulogu kada pomaže u snalaženju u društvenoj konfuziji, ali takvu ulogu može obavljati jedino za one koji još nisu odgonetnuli okolnosti u kojima žive, koji još nekim čudom (ako nisu isuviše mladi) nemaju izgrađen stav. Za one druge, međutim, kojih je verujem većina među gledaocima „24 minuta“, ovaj kao uostalom i bilo koji drugi humor gubi subverzivnu funkciju, štaviše, postaje anestetički! Stvarima koje nisu u našoj moći, na primer smrti, legitimno je smejati se u lice. Za one, pak, koje jesu – smeh je vrlo često nedostojanstven, defetistički, kontraproduktivan. Umesto da pripravlja duh i navodi na delanje, nezadovoljstvo biva makar delimice ispražnjeno smejačinom.
Nadmoćno podsmevanje političarima – a to je recimo i bit komike ibijevskog lika Šojića u „Beloj lađi“ koji je prikazan kao gotovo bezopasno spadalo, iako su takvi beskrupuloznici zapravo razorni za naše društvo – umesto da podbunjuje, ako već ne i na revoluciju podstiče, nažalost samo otupljuje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.