Trajni susret sa ogledalom

„Kažu nam da ovim prostorima još ne uspeva biljka zvana proverena i pouzdana informacija, da čitaoci još ne kažnjavaju kako treba one koji svesno dezinformišu, prećutkuju, podmeću, manipulišu, da još nije došlo vreme za susret sa ogledalom, a da ono i nakon toga ostane čitavo“, prepisao sam sa prve strane tog prvog broja reči prvog glavnog i odgovornog urednika Danasa Grujice Spasovića (1950-2020). Uz njegov komentar: „Ova zemlja je gladna istine, ali veliko je pitanje da li to može i da svari.“

I DANAS OPORO ZVUČI

Bilo je to samo dve sedmice pre isteka mandata Zorana Lilića na funkciji predsednika Savezne Republike Jugoslavije, u vreme kad su režimski mediji nagoveštavali da bi tadašnji apsolutni gospodar života i smrti, predsednik Srbije i predsednik Socijalističke partije Srbije Slobodan Milošević mogao da bude „novi Tito“. To je u prvom broju Danasa komentarisano na različite načine, a snagu predviđanja daljih događaja imala je izjava Slavka Perovića iz Liberalnog saveza Crne Gore da će „Milo Đukanović pristati da Miloševiću pripadne apsolutna vlast gore, u Jugoslaviji, a njemu dolje u Crnoj Gori“.

„To je nova krađa budućnosti. Milošević se, očito, posle kraće pauze vratio na stare staze nacionalsocijalizma i lažnog nacionalnog dostojanstva u izolaciji“; „Milošević želi da izbegne kontrolu političkih partija u parlamentu, time što će biti ‘izabran od naroda’, a on to ume da organizuje“; „Da li će oprobana postosmaška politička tehnologija odjeka i reagovanja i podrške sinonimu za ‘doslednost, poštenje i poverenje’ uroditi plodom, hoće li se, prema potrebi, u sledećoj fazi pretvoriti u verbalni linč protiv onih kojima smeta vladareva želja da i dalje određuje sudbinu ovog podneblja“… i danas oporo zvuče ovi citati iz Danasa od 9. juna 1997. godine.

Uz čestitke svima koji danas rade u Danasu, ovaj zapis posvetio sam, osim mom prijatelju Grujici, i Dušanu Mitroviću, Nikoli Burzanu, Rašku Kovačeviću, Aleksandru Nikašinoviću i Šimi Vučkoviću, preminulim kolegama i prijateljima iz impresuma prvog broja, u kome sam potpisan kao zamenik glavnog i odgovornog urednika.

ENTUZIJASTI CELOG ŽIVOTA

Prethodnih godina sam, pišući kolumnu „Iz mog ugla“ za Blic, najmanje deset puta javno čestitao rođendan „danasovcima“. Prvi put u subotu 9. juna 2007. na prvi veliki jubilej, desetogodišnjicu objavljivanja prvog broja Danasa. Tom prilikom sam se pohvalio da sam veoma ponosan na činjenicu da je „nešto moje“ objavljeno u svim brojevima ovih novina. Ja sam izmislio pločicu na dnu poslednje strane na kojoj piše „DOSTA JE ZA DANAS“!

U četvrtak 9. juna 2011. napisao sam da je pronalazač Edvard Batler (prvi britanski automobil, prva vatrogasna kola) jednom prilikom rekao: „Svaki čovek je ponekad entuzijasta. Kod nekog traje pola sata, a kod nekog mesec dana. Uspešni su oni koji su entuzijasti celog života!“ Jedan od najboljih dokaza za tačnost ove tvrdnje je 5.000. broj Danasa, koji se dan ranije pojavio na kioscima, pa sam i to i 14. rođendan čestitao Zdravku Huberu, Vesni Ninković DŽafo, Gordani Logar, Ludvigu Vinsentu Gadomskom, Radomiru Ličini, Živi Vekeckom, Dušanu Mitroviću, Draganu Stošiću, Safeti Biševac, Nadi Đorđević, Svetlani Kapošvarac… i svima koji se još sećaju da sam sa njima radio u prvih šest meseci života ovih dnevnih novina.
Uz iskreno priznanje: A onda je meni, kako se pokazalo, ponestalo – entuzijazma!

Tih prvih meseci Danasa prisetio sam se i 2016. godine, na 19. rođendan: U impresumu prvog i narednih sto pedeset brojeva Danasa stoji da sam ja u tadašnjoj redakciji zamenik glavnog i odgovornog urednika, a posebna zona odgovornosti bile su mi beogradska i sportska rubrika. Znajući da firma „Dan graf“ nije baš u prilici da isplaćuje visoke honorare, okupio sam novinarske naturščike, pa su se u suterenu zgrade u Jagićevoj 4 našli Srđan Valjarević, Dejan Sretenović, Miloš Šterić, Pavle Opačić, Aleksandar Đukanović, Dejan Ajduković, Stevan Glušac, Ognjen Janković…

Nisam, nažalost, imao dovoljno vremena da ih obučim i selektujem na pravi način, pa mi je kao nekakva satisfakcija ostalo samo uverenje da sam pomogao Srđanu Valjareviću da se definitivno opredeli za književnost i da sam prepoznao kvalitet koji su pokazali Miloš Šterić i Ognjen Janković. Sa ostalima je išlo teže, pa je tako za sva vremena zapamćena anegdota kad sam jednom od svojih pulena dao faks sa pozivom za liturgiju, koju je služila NJegova svetost patrijarh Pavle, da bih ga sutradan, u vreme te ceremonije, čuo da ovako razgovara telefonom: „Alo, Patrijaršija… Steva ovde… Je l’ počela liturgija… Recite Pavlu da ću malo da zakasnim!“

Iz tih dana zapamćen je i niz anegdota u čijem središtu se bili moji prijatelji Živa Vekecki i Srđan Valjarević, koji su se kladili na sve i svašta, od toga na koji će automobil, od niza parkiranih uz ogradu bašte restorana „Gradac“, da padne sledeći list sa velike lipe iznad njih ili da li će naš drugar Mirkan da ode niz Bulevar ka Elektrotehničkom fakultetu (imao ispit tog dana) ili će prvo ipak da svrati u „Zlatni opanak“ da proveri da tamo nije jedna „Čarobnica“…

U AMANET UNUCIMA…

Čestitajući kolegama iz „Danasa“ dvadeseti rođendan, u petak 9. juna 2017. podsetio sam ih da je u međuvremenu prestalo da izlazi više od dvadeset dnevnih novina: Demokratija, Naša Borba, Građanin, Dnevni telegraf, Dnevne novine, Nacional, Politika ekspres, Marka, Jutarnje ogledalo, Centar, beogradsko izdanje frankfurtskih Vesti, Balkan, Press, Gazeta, San, Sutra, Glas javnosti, Pravda, crvena Borba, Biznis, Naše novine…

Iskreno sam im poželeo da opstanu još najmanje dve decenije, da moji unučići, kad jednom počnu da čitaju dnevnu štampu, mogu da se pohvale kako je dve vinjete u Danasu smislio njihov deda, kad je već sada davne 1997. radio u Jagićevoj. Uz pločicu „Dosta je za Danas“, autorstvo ne priznajem nikom drugom ni za „Afokrizam“, što je nasleđeno još iz Borbe, u kojoj sam deceniju ranije to smislio kao zamenik šefa Deska.

Bila je krajem 1987. i početkom 1988. godine velika kriza u Jugoslaviji (prve nestašice, bonovi za gorivo, bujanje svih nacionalizama), pa mi se učinilo da za sve bolje i sve oštrije aforizme tada mlađanih Čotrića, Baljka, Vuka Gligorijevića… (koje im je, uzgred, jedino Borba objavljivala) treba smisliti neki upečatljiviji naziv.

„Bar dok ova kriza ne prođe“, tako sam to objasnio tadašnjem glavnom i odgovornom uredniku, legendarnom Stanislavu Staši Marinkoviću, čije ime nosi najvrednija novinarska nagrada koju već godinama dodeljuje Danas.

Posle se to „afokrizam“ prenelo u Našu Borbu, pa u Danas, a kriza nikako da prestane!

Gastrogeografija

Svojevremeno je na proslavama rođendana dnevnog lista Danas, dok je glavni i odgovorni urednik bio Novosađanin Mihal Ramač, zakuska bila u znaku domaćeg kulena i drugih lalinskih specijaliteta.

Onda je došla era Užičanina Zorana Panovića, pa su zvanice morale da primete odličnu zlatiborsku pršutu, onu za koju u Mačkatu i okolini kažu „cvekla“.

Za prvu proslavu, sad kad je na čelu naš komšija Dragoljub Draža Petrović, domaćini pripremili sasvim solidan beogradski roštilj. Možda bi zakuska bila još bolja da su mogli da naruče ćevape, ražnjiće i kobaje iz čuvenog „Savskog ekspresa“, sasvim legalnog objekta porušenog u fantomskoj operaciji u Savamali, mada verujem da se kolege iz ovih novina ne upinju da istina o tom događaju izađe na videlo samo zarad njihovog sitnog interesa! (10. jun 2016)

Dva rođendana

Nisam bio baš najredovniji na proslavama rođendana Danasa, uglavnom zbog činjenice da je 9. juna bio rođendan i mog prijatelja Ratomira Lazića, koji je proslavljan bučno i veselo, uz muziku, svadbarski kupus, pivo i pečenje, kako dolikuje velikom čoveku, nekadašnjem direktoru „Ježa“ i poznatom košarkaškom radniku.

Pošto su proslave bile istog dana, lakše bih se odlučio da odem kod Raše u Guncate kod Barajeva. Uz komentar: Jeste dalje, ali mi nekako bliže!

Prava adresa

Prvi dani Danasa nerazdvojno su povezani sa kafanom „Gradac“ s druge strane Jagićeve ulice, pa je za sva vremena zapamćena izjava Srđana Valjarevića, kad ga je neko upitao za adresu redakcije: „Piši, Jagićeva tri, četiri!“

Nekako u isto vreme, pedesetak metara dalje, Vlada Seničanin i Čeda Milinković preuzeli su „Zlatni opanak“. Putevi su nam se tada ukrstili, ali smo nekim čudom za ovu sada već nadaleko poznatu kafanu na Bulevaru najviše ostali vezani mi koji smo otišli iz redakcije Danasa (Slaviša Lekić, Srđan Valjarević, Branko Mirković, Dejan Sretenović, Dejan Ajduković…).

Možda i zbog toga što smo, kad bi nas predveče srce povuklo u „stari kraj“, bili sigurni da ćemo za prvim stolom do šanka, čak i u vreme kad se borio sa opakom bolešću, uvek zateći gazda Vladu, koji je preminuo u martu 2011. godine.