Traljavi privatni sektor u obrazovanju

Tek poneki povremeni kratkotrajan protest direktno pogođenih studenata i roditelja povodom bezobrazno visokih školarina. Poneka javna afera o kupovini ispita i diploma samo za kratko zatalasa javnost, u moru drugih korupcionaških i mafijaških afera Srbije. Kao i u svim zapuštenim društvima, javnost nema ni svesti, ni snage, da brine o obrazovanju, ključnom zalogu kvaliteta sutrašnjeg života. O tome se retko oglašavaju i univerzitetski radnici. Kao da je i kod njih ugasnuo duh prosvetiteljske savesti. Neki, nažalost malobrojni, umorni su od neprekidnog upozoravanja autistične javnosti o kontinuiranoj devalvaciji značaja i vrednosti univerziteta. Većina je komformistički smirena. Nije malo ni onih ušuškanih različitim koruptivnim sinekurama, nagradama za smernost i poslušnost. Kreativni i sposobni, asistenti i mladi profesori, rezignirani nemogućnošću da utiču na promenu stanja, na mogućnost profesionalnog i ljudskog samopotvrđivanja, koriste svaku priliku da napuste ne samo univerzitet nego i zemlju.

Jedan od derivata tranzicije u visokom obrazovanju su privatni fakulteti i univerziteti. Kao i u ostalim oblastima našeg traljavog stvaranja privatnog sektora, zbrzanog u političko-tajkunskim kuhinjama gde je osnovni moto zgrabiti po svaku cenu, što više i što pre, privatno više i visoko obrazovanje prepuno je loših improvizacija. I nekompetentnosti. Nema toga šta nema u njihovoj obrazovnoj ponudi. Od provincijskih zabiti, varošica bogu za leđima, pa do metrople, skoro kao na autobuskim stanicama stiču se diplome završenih studija, master zvanja i doktorati bog zna kakvih sve ne menadžmenata, poslovnih lidera, public relation organizatora, instant novinara, pravnika, ekonomista. Najčešće navrat-nanos obučenih propalih studenata državnih univerziteta, frazeologa i, da prostite, palamudologa o svemu i svačemu. Doduše, ograničenog dometa upotrebe, samo na Srbiju kakva je danas, za njen politički i javni sektor podvrgnut apsolutnoj kontroli politike. Pristižu tako ešaloni stručnjaka problematičnih znanja, takoreći u nivou nekadašnjih večernjih škola. Improvizovane obrazovne procedure, nedostatak solidnih profesorskih kadrova sa stručnim i nadasve moralnim kvalitetima, i ponajviše odsustvo odgovornog licenciranja privatnih obrazovnih institucija, stvaraju velike štete društvu koje će tek izaći na videlo. Kad ešaloni falš diplomaca uznapreduju u društvu, kad zaposednu važne institucije i postanu dominantne elite, kad poluobrazovani postanu „vizionari“ i kormilari, biće kasno. „Vizionari“ nas neće lišiti rđavog života.

Pavle Radić , Beograd