Foto: EPA-EFE/ALLISON DINNERAko me sećanje dobro služi, prvu ozbiljniju cenzuru doživeo sam 2018. godine. Gostujući na lokalnoj televiziji, na pitanje voditeljke: „Koja pojava vas ostavlja bez reči?“, moj odgovor je bio krajnje jednostavan: „Donald Tramp. Njegova pojava me definitivno ostavlja bez reči.“
Iako sam prilično ubeđen da Tramp ne prati program niške televizije, to je isečeno iz emisije. Dobro, znam šta ćete reći; umetnost je oduvek bila sklona cenzuri.
Ali, da li to znači da Trampa možemo zamisliti kao umetničko delo? I koji bi to primeri iz umetnosti najbolje odgovarali liku i delu narandžastokosog bilionera? Ima dobrih analogija svuda oko nas, siguran sam… Na kraju krajeva, kažu da život imitira umetnost.
Ili beše obrnuto?
Da počnemo sa očiglednom paralelom, s obzirom na skorašnji atentat… U slikarstvu bi, recimo, Trampu najviše odgovarao autoportret Van Goga, sa zavojem na uhu. Vidite kako je lako?
Za filmsku umetnost je to svakako „Idiokratija“. Film govori o distopijskoj budućnosti, u kojoj naš civilizacijski put završavamo kao glupa bića navučena na brzu hranu i rijaliti programe, nakon višedecenijskog divljanja antiintelektualizma i komercijalizma (živote, živote, imitiraš, ne pokrivaš).
U toj šokantno nazadnoj verziji Amerike, pravni sistem, politika i mediji su predstavljeni kao idiotske i urnebesne delatnosti, a predsednik im je običan glupi i mišićavi rvač.
Ne, naravno da mi nije glupost asocijacija na Trampa, otkud vam to?! Mada, skoro sam gledao Hulk Hogana, kako drži govor na Trampovoj konvenciji.
Maestralno je završio cepanjem majice sa sebe, samo da bi pokazao kako ispod nosi drugu sa Trampovim likom (Učiteljice, Život ponovo prepisuje od mene. U potpisu, Umetnost).
Poezija je već komplikovanija stavka, ali volim da zamišljam republikance kako imaju noćne more sa Gavranom od Edgara Alana Poa.
U tom košmarnom snu, na sva njihova nadanja i pitanja o tome da li će i kada Tramp ponovo biti predsednik, crna ptica zloslutno ponavlja: „Nikad više“.
Koju ćemo knjigu izabrati za debeljuškastog redneka? Romantičnu novelu sigurno ne. Ipak se radi o liku koji na pitanje o svom uspehu sa ženama izjavljuje: Moraš da ih zgrabiš za p*%#u (istinita priča). Da uzmemo „Mrtvu zonu“ od Stivena Kinga? Ne, ne, tu bih zabrazdio u ozbiljne teme…
Ma, sigurno se sećate, snimljen je i film sa Kristofer Vokenom osamdesetih, on ima moć da dodirom predvidi budućnost osobe. Znate, kada se rukuje sa budućim predsedničkim kandidatom i doživi viziju gde on pobeđuje na izborima, a u sledećoj sceni naručuje napad nuklearkama na Rusiju.
Knjiga, zapravo, pokušava da odgovori na filozofsko pitanje: Da ste kojim slučajem u prilici da ubijete Hitlera dok je on još uvek mlad, znajući u kakvog monstruma će da izraste, da li biste to i uradili?
Protagonista knjige se odlučuje za pozitivan odgovor, te puca iz puške na budućeg predsednika i nekoliko puta promašuje (o, živote, plagijatoru stari). Ipak, rekao sam da neću da upoređujem Trampa sa tako mračnim knjigama, tako da… Idemo dalje.
Što se vajarstva tiče, ne postoji statua Kralja Džulijana (guglao sam, verujte mi), pa sam se morao zadovoljiti sledećom najboljom stvari.
Saparmurat Nijazov, dugogodišnji predsednik Turkmenistana i samoproklamovani „Turkmenbašija“ (otac svih Turkmena), čoveka koji je termin „kult ličnosti“ podigao na viši nivo.
Nijazov je bio urnebesan lik, do te mere da je jednom naredio da sve biblioteke u manjim mestima budu zatvorene, jer „seljaci ionako ne čitaju knjige“. Kada je ostavio cigarete, zakonom je zabranio pušenje, kako ne bi ponovo pao u iskušenje.
Ukinuo je balet i cirkus, preimenovao dane u nedelji, mesec januar nazvao po sebi… Taj ludi diktator komponovao je i novu turkmensku himnu, koja je, zapravo, oda njemu samom.
I naravno, izgradio je ogromnu, pozlaćenu statuu po svom liku, visoku čak 15 metara i stavio je u centar glavnog grada. Skroz trampovski zvuči, zar ne?
Znam da smo sedmu umetnost već pokrili, ali upravo je jedna serija bila inspiracija za ovaj tekst…
Nova sezona „The Boys“ je izašla, i sada je već i vrapcima na grani jasno da je jedan od glavnih protagonista, zapravo, aluzija na Trampa.
Ne samo zato što se radi o sociopati sa supermoćima, koji je otporan na metke… (šta si ti, živote, neki srpski ministar, da tako besramno plagiraš?)
Da stavim malo stvari u perspektivu, za sve vas koji niste još uvek gledali ovo remek delo.
„The Boys“ je urađen kao superherojska alegorija, ukazujući na opasnosti koje autoritarnost i politički fanatizam nose sa sobom. Svakako jedna od najboljih kritika korporativne Amerike koje sam na ekranu video.
Kreatori su na maestralan način uzeli popularnost Marvel franšize i superherojskih filmova i serija, i sa pivom u ruci i podignutim srednjim prstom počeli da surfuju po narastajućem talasu fašizma u Americi i svetu.
Glavni lik je psihopatska verzija Kapetana Amerike, sa urođenim nedostatkom moralnih kočnica, po imenu Homelander. Njegova moć je nezaustavljiva, i retko ko u početku shvata koliku on opasnost predstavlja po društvo.
Korporacija koja je stvorila superheroje mu je obezbedila čak i PR menadžera, i on uspešno igra ulogu nasmejanog i hrabrog patriote, dok u tajnosti muči, zastrašuje i ubija beskrupulozno sve one koji mu stanu na put. On siluje devojku svog glavnog protivnika, a kada ona zatrudni, on je natera da mu rodi to dete i podiže ga sa njim.
Tramp iz realnog života ne ide baš toliko daleko. Kada je bio optužen za silovanje, on je na optužbe te žene odgovorio: „Pod jedan, nije moj tip.
Pod dva…“ Mislite da je Tramp posle toga sklonjen sa političke scene? Danas imamo situaciju da što se gore političari ponašaju, oni postaju popularniji među svojim pristalicama. Kako je kreator serije The Boys to lepo zabeležio: „Ljudi ne vole Trampa uprkos njegovom groznom ponašanju, oni ga vole upravo zbog toga.“
Čak i kada Homelander u seriji izgubi nerve, i pred svojim pristalicama laserskim pogledom sprži jednog od protestanata, jer mu je sina gađao limenkom, to samo rezultuje povicima odobravanja i aplauzom njegovih pristalica.
Umetnost i ovde uspešno krade od života, ako se samo setite Trampove izjave da bi mogao da stane na sred Pete Avenije i upuca nekog, i opet ne bi izgubio nijednog glasača.
Naša verzija Homelander-a se u stvarnom životu ponovo kandiduje za predsednika najmoćnije zemlje na svetu, i ako uspe, prsti će mu opet biti na dohvatu dugmića od nuklearki. Bar nek’ pukne na radni dan.
P.S. Dok spremam kokice i čekam poslednju sezonu Amerike, ovaj, „The Boys“-a, setio sam se da vam nisam zapravo rekao sa kojom knjigom bih uporedio Trampa.
„Autostoperski vodič kroz galaksiju“. Sećate li se Zaphoda Biblbroksa, narcisoidnog predsednika cele Galaksije? U jednom trenutku ga pošalju u Vrtlog Potpune Perspektive, mašinu za mučenje osmišljenu da žrtva iskusi beskonačnost vremena i prostora u samo jednoj sekundi, i sebe u odnosu na to… Da doživi svoje postojanje kao nevidljivu tačku na nevidljivoj tački, sa oznakom: „Ti si ovde.“
Šok ovoga saznanja bi svakome u potpunosti uništio mozak.
Kada je Zaphod bio izložen uticaju Vrtloga Potpune Perspektive, izašao je potpuno pribran i svoj, jer mu je mašina pokazala ono što je oduvek znao: da je mnogo strašan i važan momak, jer mu strelica pokazuje da je on, zapravo, centar univerzuma.
Autor je lekar internista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
