Transatlantski cunami

Ako sami sebe ne dokusurimo sa reformama koje se pripremaju, Evropa će to učiniti. „Ispeglaće“ nas i staviti pod konac podređujući sve profitu i vrednovanju kroz kapital. Čovek, socijala, solidarnost, kultura… dobiće značenje „misaonih imenica“ i moći će da se nađu samo u rečnicima.  Neće ostati ni najmanja „oazica“ neprivatizovana. Prirodni resursi, ali i sve ono što može da uđe pod termin robe i tržišta, uzeće pod svoje liberalna svetska globalizacija. Ne verujete u ovo? Onda je bolje da vam ispričam kako se to radi u Francuskoj, u kojoj sam „na privremenom radu“ trideset i više godina.

Još pod okupacijom Nemačke u Drugom svetskom ratu, u okviru francuskog Pokreta otpora u Parizu se ilegalno sastala Nacionalna komisija otpora, sastavljena od degolista, komunista i svih drugih slobodarskih pokreta. Na dnevnom redu jedno pitanje: Kad se oslobodimo u kakvom društvu ćemo da živimo? Pa su rekli: Od obdaništa do univerziteta za sve besplatno školovanje, zdravstvena i socijalna zaštita svim građanima – od beskućnika do predsednika države, generacijska solidarnost za penzije, koja je uloga sindikata, koja države…Stavili ljudi čoveka, građanina, u centar, pa oko njega gradili sve ostalo. I tako bi dugi niz godina. Ali, Evropa malo-pomalo razgrađuje temelje ove

građevine kao baka prastari dedin džemper.

Sada će nam biti lakše da shvati zašto se danas zviždi Olandu na Jelisejskim poljima na paradi 14. jula, zašto su poslednje nade polagane u njega, socijalistu, da zaštiti čoveka u evropskoj bujici koja odnese sve postojeće socijalne vrednosti. A od te zaštite nema ništa. Evropa zahteva da sve bude otvoreno za konkurenciju, da sve bude tržište. Kakva, bre, socijalna zaštita? Gde toga ima u današnjem „modernom“ društvu?

Američki model osvaja Evropu brže od Džingis kanove konjice. Ako imaš puno para – imaćeš i školu, doktora, posao. A ovi ostali, do juče srednja klasa, što su kupovali automobile, stanove, išli na letovanja, zarađivali i trošili pare, danas su bez posla, jer na drugoj strani planete „robovi“ rade ceo dan za jedan evro. Uzdaju se jedino u dobru genetiku da bi odživeli još koju godinu u penziji, u koju će uskoro ići posle sedamdesete.

Ali, najgore tek dolazi. Danas u poluilegali jedna evropska tehnička komisija i severnoamerička u okviru transatlatnskog trgovinskog investicionog partnerstva pripremaju dosad neviđeni cunami na čoveka Evrope i njegova ljudska prava. Ako se sporazum potpiše, a potpisaće se, nestaće čoveka kao građanina Evrope, istovremeno nestaće i države. Nastaće carstvo transnacionalnih kompanija koje nikakva uredba ne može sprečiti da dobiju apsolutnu vlast nad nama. Vrti li se istorija u krug? Vraćamo li se u robovlasničko ili feudalno društvo? Ko preživi, videće.

Najverovatnije da ćemo se mi iz Srbije priključiti Evropi u tim vremenima, Ako je Darvinova teorija tačna, dobro utrenirani i prilagođeni spartanskim uslovima življenja, imaćemo više šansi da se adaptiramo i ostanemo u životu nego ostali, „gospodski Evropljani“. Možda tu leži naša šansa preživljanja. Ali, ostaje jedno pitanje za kraj: Zar baš mora da se sve dogodi na ovaj način?

Zar će 90 odsto stanovništva Evrope živeti lošije nego juče? Zar je ostatku od deset odsto baš neophodno to astronomsko bogatstvo koje ni stotine njihovih naslednika ne mogu potrošiti da večno žive?

Odgovor na to pitanje možemo da damo samo mi koji smo ušli u ovu grupu od 90 odsto. Da li ta drugorazredna građanska Evrope može da iznedri jednog novog Garibaldija, Karađorđa, knjaza Miloša, De Gola, Čerčila, da vas ne plašim Titom i Lenjinom, koji bi nas poveli u taj boj za vraćanje dostojanstva čoveku? Ili ćemo mi, isti među jednakima zajednički dići glavu i reći: „Hajde da napravimo jedan drugi svet, za sve nas, gde se lepše živi“. Uslovi postoje. Evropa nikad bogatija nije bila nego danas. Neka čovek bude centar sveta, a bankar da mu pripomogne da još bolje živi. Valjalo bi početi što pre

*Autor je sekretar Skupštine dijaspore Srba južne Francuske i član humanitarne organizacije Secours Populaire