Tranzicija u šizofreniju

Na primer, nazvati tumaranjem ili neprekidnom promenom, što ako pogledamo ljudsku istoriju nije daleko od istine. Vratimo se ipak na događaje koji poslednjih meseci, a poslednjih dana intezivno zaokupljuju pažnju javnosti. Radi se o političkom obračunu u vladajućoj partiji, koja i sama, kao, prolazi nekakvu tranziciju.

Nastala kao partija koju su 2008. godine formirali članovi radikalne stranke, pretpostavljam sa idejom promene politike koju su do tada sledili (ili udaljavanjem od vođe optuženog u Hagu za ratne zločine). Jedna od karakteristika te promene je da su umesto nekada Centralne otadžbinske uprave (po ugledu na Ravnogorski pokret Draže Mihailovića) koja je kod radikala bilo telo koje donosi odluke (dobro, pod odlučujućim uticajem vođe što je ovde neka vrsta nasledne bolesti političkog života), tada formirali glavni odbor stranke što je trebalo da ilustruje prelaz od radikalne i populističke politike u proevropsku politiku desnog centra i usvajanje vrednosti demokratskog društva.

Setite se samo ponašanja i nastupa stranačkih (stranačkog) prvaka u prve dve godine vlasti. U redu, puno glume ali bar u nekom željenom pravcu i ne urušavajući postulate demokratskog uređenja. Poslednji događaji govore o tome da na mala vrata u stvari glavni odbor ove partije počinje da deluje kao nekada Centralni komitet KPJ, a predsednik partije kao nekada predsednik Tito u svojstvu neprikosnovene političke figure, vrhovnog komandanta, vlasnika zemlje, vode i vazduha.

Ovakvim izjašnjavanjima, navodno spontanim, na poziv zabrinutog člana partije, o političkoj i moralnoj podobnosti , prisustvovao sam davnih dana u SFRJ. Očigledno, kao nekada, radi se o direktivi prvog u partiji i državi. Glasalo se nekada (podizala se ruka) po osnovnim organizacijama Saveza komunista u preduzećima a da ljude koje su osuđivali, isključivali itd, nisu ni poznavali niti su im nekakve njihove greške bile poznate.

To je opet bio blaži metod obračuna u borbi za vlast i njeno očuvanju nego, na primer, u SSSR gde se ista stvar dešavala mnogo grublje a imala je ime Čistka. Dakle posle 30-ak godina tumaranja vratili smo se na politički sistem od koga smo krenuli. Ma ljudi moji, je li to moguće, kako bi uzviknuo legendarni sportski novinar Mladen Delić. Pa da, moguće je. Radi se o tome da politička elita nije iskreno želela, pa se kroz ovo tumaranje desila jedino tranzicija u šizofreniju.

Veličina bolesti društva direktna je posledica lažnih tranzicija, lažnog patriotizma oličenog u nacionalističkoj ideologiji i sve te laži služile su i služe isključivo za pljačku i održanje vlasti. Proširimo sliku pre nego je prikažem u jednom prizoru. Devedesetih je propaganda a u cilju održanja privilegija i moći preveslala onaj komunistički narod koji je brzo i bez kajanja napustio kosmopolitske i univerzalne ideje (delom utemeljene u društvene vrednosti) i ukopao se u rovove populizma a priklanjajući se nacionalističkoj ideologiji.

Nacionalizam je postao apsolutno zlo ovih prostora, rekao je Radomir Konstantinović. Nakon te prevare i tranzicije u korist istih vladajućih struktura, Demokratska stranka pod vođstvom Zorana Đinđića, kroz težak i promišljen put otvara na kratko prozor uspostavljanju režima sa jasnim putem i vrednosnim sistemom za budućnost.

To je prekinuto Đinđićevim ubistvom. Zbunjenost inteligencije i strah rukovodstva Demokratske stranke posle atentata, pre svega od raskida i obračuna sa pogubnom nacionalističkom ideologijom i šizofrenost naroda, omogućili su povratak na ove i danas vladajuće, koji zaluđivanje naroda razumeju kao mehanizam za ispunjenje svojih vlažnih snova, kako bi rekao Basara. Mogao bih reći da je tranzicija od radikala do radikala potpuno jasan i očekivan rezultat.

Takođe jasno je da se nikakva promena u ideološkom i vrednosnom sistemu tu nije dešavala niti se desila, osim tranzicije društva u šizofreniju. I još nešto o tranziciji, bar u našem slučaju. Slike te šizofrene tranzicije, koje valjda u potpunosti pojašnjavaju veličinu ove društvene bolesti, viđene su na svečanoj akademiji za Dan Evrope ili Dan pobede nad fašizmom, 9. maja ove godine. Tito i Draža Mihailović jedan pored drugog. Ma je li to moguće.

Autor je vajar