Trauma napada i destabilizuje naš doživljaj realnosti

Pored ogromne podrške koju su dobile, njihovo istupanje je podstaklo i druge žene da progovore o preživljenom zlostavljanju, a odmah sutradan nastala je i onlajn inicijativa „Nisam tražila“, u kojoj umetnice iz celog regiona anonimno saopštavaju svoja iskustva seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja.

Za nešto više od 24 sata objavljeno je preko 45 svedočenja o seksualnom uznemiravanju i zlostavljanju za koje je zajedničko to da su počinioci muškarci na pozicijama moći, da su žrtve devojčice, devojke ili žene, da se nasilje uglavnom dešavalo u periodu srednje škole ili fakulteta, unutar obrazovnih ustanova i da je neretko imalo status javne tajne.

Nasilje predstavlja vršenje sile kod kojeg postoji namera da se drugi povredi ili da mu se nanese šteta.

Počinilac nasilja – nasilnik ili zlostavljač – svoju žrtvu može zlostavljati na jedan ili više načina: fizički, psihički, seksualno, ekonomski.

Nasilje može biti strukturno, kada je ugrađeno u društvene strukture koje nasilje omogućavaju, kodifikuju ili podržavaju, kao i interpersonalno, i može se odvijati u različitim kontekstima: unutar porodice, partnerskog ili vršnjačkog odnosa, u obrazovnoj ustanovi, na poslu, u digitalnoj sferi i tako dalje.

Nasilje (pogotovo dugotrajno) obično se odvija u okviru odnosa moći, a neretko i odnosa poverenja – zlostavljač je istovremeno i (formalni) autoritet i osoba kojoj žrtva veruje.

Emotivno i seksualno zlostavljanje o kome su progovorile brojne umetnice dešavalo se u baš u okviru takvih odnosa: počinioci su bili profesori koji su zbog specifičnosti odnosa – njegovog intenziteta i trajnosti – postalo figure nalik roditeljskim kojima su devojčice i devojke bezrezervno verovale i koji su godinama radili na tome da pridobiju njihovo poverenje i osiguraju njihovu poslušnost.

Zlostavljanje koje se dešava u okviru takvih odnosa posebno je destruktivno upravo zbog toga što ga osoba ne očekuje, a samim tim ni ne uspeva da ta dva dela ličnosti počinioca – osobu od poverenja i zlostavljača – integriše u celovitu sliku.

Ovaj fenomen je veoma očigledan kada se zlostavljanje dešava u detinjstva: dete pokušava da zadrži sliku roditelja kao dobronamernog i brižnog, za šta plaća visoku cenu: da bi opravdalo postupke roditelja, dete mora da sebe doživljava kao krivo ili loše, ili da potisne sećanje na zlostavljanje.

Ovde vidimo začetke negiranja i relativizacije nasilja, sumnje u sopstveno opažanje i osećanja, kao i stida i samookrivljavanja, toliko prisutnih kod žrtava zlostavljanja.

Upravo zato su i komentari u kojima se zlostavljač oslobađa odgovornosti, a žrtva koja se odvažila da progovori okrivljuje za pretrpljeno nasilje toliko destruktivni – oni žrtvu vraćaju u lavirint preispitivanja u kome je toliko dugo bila zarobljena.

Nepoverenje u svedočenje žrtve je, naročito u patrijarhalnim društvima, posebno izraženo kad je zlostavljač muškarac-autoritet, a žrtva mlada devojka ili žena.

Potpuno se gubi iz vida da seksualno nasilje nema veze sa erotikom, već da je jedan od (patoloških) pokušaja uspostavljanja moći i kontrole nad drugim ljudskim bićem.

Mi na opasnost reagujemo na tri moguća načina: borbom, bekstvom ili zamrzavanjem.

Zamrzavanje je posebno često kod traumatskih iskustava, gde svakako spada i seksualno zlostavljanje.

Do njega dolazi zato što se dešava nešto što je potpuno neočekivano i toliko strašno da ni naše telo ni naš um to ne mogu da obrade.

Ne zamrzava se samo telo (pa zato neretko nema ni očekivanih znakova borbe), već se zamrzava i psiha – traumatsko iskustvo nije samo nezamislivo, već je i nemislivo, a pred zlostavljanom osobom je zadatak da sa pronađe način kako da sa tim nemislivim nastavi da živi.

Traumatsko iskustvo može da dovede po stanja ogromne preplavljenosti koje značajno otežava svakodnevno funkcionisanje, ali i do njegovog odsecanja, tako da osoba nastavlja da funkcioniše kao da se ništa nije desilo (pa i da ostaje u odnosu sa zlostavljačem).

Zato trauma neretko ostaje nevidljiva za okruženje – mada se iznutra oseća mrtvo, odsečeno od tela i osećanja, a mišljenje postaje suženo kako bi se izbegao dodir sa ugrožavajućim sadržajima, spolja gledano deluje kao da je sve isto kao i dosad.

Pored toga, trauma napada i destabilizuje naš doživljaj realnosti i čini da spoljašnji svet opažamo kao opasan i ugrožavajući, pa je zato postojanje podržavajućeg i prihvatajućeg okruženja u kome će se osoba osećati sigurno i moći da po prvi put izgovori šta je preživela toliko važno.

Prorada traume omogućava integraciju donedavno nemislivog iskustva u sopstvenu životnu priču, vodi ka ponovnom osvajanje autonomije nad svojim telom i umom (uključujući i pravo da se nasilniku nikad ne oprosti) i postepenom vraćanju poverenja u druge ljude i zajednicu.

Međutim, čak i kad osoba ima odgovarajući sistem podrške, ona će se, bilo u neposrednom okruženju ili u javnom diskursu, skoro izvesno susresti sa različitim strategijama opravdavanja nasilnika i okrivljavanja žrtve, što sad vidimo u brojnim komentarima na društvenim mrežama.

Posebno je toksično pitanje zašto se o nasilju nije ranije progovorilo (pogotovo ukoliko je počinilac na poziciji gde ima pristup novim žrtvama).

Za govorenje o traumi je potrebno da osoba bude dovoljno osnažena da najpre sama poveruje u svoje iskustvo, da prevaziđe makar jedan deo preplavljujuće krivice i stida, i da oseti da bi govorenje u većoj meri vodilo ka isceljenju nego ka ponovnoj traumatizaciji.

Komentari kojima se relativizuje i opravdava nasilje zlostavljača zapravo oslobađaju odgovornosti i krivice za učinjeno (zlo)delo, a svu odgovornost prebacuju na žrtvu.

Iako je govorenje o preživljenom nasilju herojski čin, ne smemo zaboraviti da nije zadatak osobe koja je preživela zlostavljanje da spasava svet od zlostavljača.

Od naših reakcija na svedočenja o zlostavljanju zavisi poruka koju šaljemo žrtvama koje još uvek nisu progovorile – da im verujemo, da imaju našu podršku i da se trauma neće ponoviti ukoliko o njoj progovore, ili da treba da nastave da ćute kako bi izbegle osudu, okrivljavanje, uvrede i javni linč.

Naš zadatak je da postanemo društvo u kome će se svi koji su preživeli zlostavljanje osećati dovoljno sigurno da o tome progovore kad osete da su za to spremni, kao i da sam fenomen nasilja razumemo dovoljno da ne upadamo u zamke njegovog minimizovanja, relativizacije ili opravdavanja.

Autorka je psihološkinja i psihoterapeutkinja