Treba li nam pištolj?

Tada su u radu spomenuti ovi nesrećni slučajevi:

Na putu u 11,30 časova dogodio se stravičan zločin kada je jedan muškarac pucao u srce čoveku sa kojim se prethodno sudario automobilom. Ukupna šteta na automobilu je bila manja od hiljadu dinara.

Posle udesa došlo je do svađe, posle koje je vozač, koji je u vozilu bio sa suprugom i dvoje maloletne dece, izašao iz svog automobila i pištoljem pucao direktno u srce vozača drugog vozila. Nakon zločina vozač je bacio pištolj i ostao na putu pored svog vozila. Zaključak: da nije imao pištolj, čovek iz drugog automobila bi bio živ, a ubica ne bi bio u zatvoru a njihove porodice ne bi bile unesrećene.

Lekarka D. A. ubijena je večeras hicima iz vatrenog oružja na radnom mestu u Domu zdravlja. Ubica je uhapšen i kod njega je pronađen pištolj. Zaključak: da nije imao pištolj, doktorka bi bila živa, a dotični ne bi bio ubica.

Muškarac (49) i žena (28) ranjeni su u glavu. Zbog teških povreda oboje su prebačeni u Urgentni centar i oboje su preminuli. Policija kaže da je muškarac pucao u ženu, a potom sebi u glavu. Na mestu zločina pronađen je pištolj. U pitanju je službeni pištolj policajca. Zaljučak: da nije bilo pištolja van radnog mesta, ne bi bilo ni ubistva ni samoubistva.

Osmogodišnja devojčica nastradala u kući pošto je pogođena metkom iz vatrenog oružja. Njen brat od četiri godine slučajno je ispalio metak koji je pogodio njegovu sestru. Zaključak: Da nije bilo oružja, devojčica bi bila živa.

Ubijen mladić od 32 godine. Nepoznati napadač ga je pogodio sa više hitaca iz pištolja u glavu i grudi. Zaključak: Da nije bilo pištolja, mladić bi bio živ.

Igrajući se očevim pištoljem trinaestogodišnji dečak, učenik šestog razreda, smrtno je stradao. Zaključak: da nije bilo pištolja, dečak bi danas bio živ.

I ovaj današnji događaj:

Trinaestogodišnji učenik sedmog razreda pištoljem u školi ubio osmoro svojih drugova i drugarica, čuvara, i šestoro ranio. Kod sebe je imao dva pištolja i tri šaržera ispunjena municijom.

Pištolje je uzeo iz očevog sefa, za koje je otac imao legalnu dozvolu. Zaključak: da nije bilo tih pištolja, ta ogromna tragedija se ne bi desila, i sva ova deca bi bila živa, radovala se životu i učila, a on ne bi bio ubica i unesrećio toliko ljudi.

Stradanje od pištolja može nastati zbog ubistva, samoubistva ili zbog zadesa. Kod ubistava uglavnom se radi o krivičnom delu, kod samoubistava uglavnom nema krivičnog dela, a kod zadesa moguće je da postoji krivično delo.

Interesantno je da je od 178 analiziranih zemalja u svetu, Srbija bila na visokom petom mestu po broju oružja u vlasništvu po glavi stanovnika, a od svih slovenskih zemalja ona je bila na prvom mestu sa 38 komada oružja na sto stanovnika.

To je jedan od razloga što se nalazimo na visokom mestu godišnje stope umiranja od vatrenog oružja, jer postoji visoka statistički značajna povezanost između broja vatrenog oružja po glavi stanovnika i stope mortaliteta od tog istog vatrenog oružja.

Ubistva, samoubistva i zadesi se najčešće dešavaju u stanu i nešto češće u danima vikenda. Pri vršenju masovnih ubistava ubicu ne zanima pažnja javnosti, ne haje na zakone, on se ne plaši, ne beži i ne skriva se.

Ubistvima prilazi gotovo kao magijskom ritualu. Najvažnije mu je da u tom trenutku ima oružje u rukama. Kada prođe taj momenat psihičkog stanja, sve je drugačije, ali je već kasno.

Eksperti za ovu oblast tvrde da su razlozi za izbor pištolja pri samoubistvu: što je pištolj ekstremno smrtonosan, smrt je lišena bola, samoubilački akt se vrši uz mali napor i trud, smrt je brza i ne daje vremena za pomoć, nekim samoubicama je stalo do integriteta i očuvanosti leša, što je ovim načinom samoubistva obezbeđeno.

Na isti način je objašnjeno da su razlozi za izbor pištolja pri ubistvu: da se lako savladava otpor žrtve, može se usmrtiti više ljudi istovremeno, egzekucija je lišena brutalnosti, ubistva su čista bez mnogo krvi, lako su izvodljiva, omogućuje ubici da lako i brzo posle ubistva počini i samoubistvo ako je tako odlučio.

Pri zadesima uglavnom stradaju deca igrajući se očevim pištoljem u kući.

Prevencija stradanja od vatrenog oružja se odnosi na oružje, na pojedinca i na društvo. Međutim, sva ta postojeća prevencija je neefikasna i bez posebnih rezultata.

Stradanja od pištolja se nastavljaju i ubistva, samoubistva i zadesi se ponavljaju iz dana u dan, i svaki put kada o tome pročitamo vest u novinama, čujemo na radiju ili na televiziji kažemo sebi dokle više?

Iz tog razloga moj predlog za prevenciju stradanja od vatrenog oružja bi bio potpuna zabrana posedovanja pištolja od strane civilnih lica.

Ovaj predlog polazi od činjenice da pištolj služi samo za ubistvo drugog čoveka, on ne služi za lov. Pištolj bi trebalo da poseduju samo službena lica (policija, vojska) i to samo pri vršenju službene dužnosti.

Na taj način, kada znamo da niko nema pištolj, izbegao bi se strah od oružanog napada, pa time ne bi postojala potreba za ličnim posedovanjem pištolja u svrhu odbrane.

Istovremeno bio bi smanjen broj kriminalnih dela jer se ona najčešće izvode uz pomoć pištolja, smanjio bi se broj ubistava i samoubistava izvršenih u afektivnim stanjima i potpuno bi nestala stradanja zadesnim putem.

Za ovo što hoću da istaknem, mislim da je dovoljan razlog za zabranu posedovanja pištolja civilnim licima i uopšte postojanje pištolja u kući je nestanak zadesa, odnosno prestanak i stradanja dece.

Lažno je uvreženo mišljenje da postoji povećana sigurnost posedovanjem pištolja. Sasvim obrnuto od toga, povećana bezbednost bi postojala nepostojanjem pištolja kod bilo koga. Protivnici ovakvog mišljenja će reći, a šta je sa materijalnom koristi koju ostvaruju radnici u proizvodnji i prodaji pištolja.

Reći će da od tog rada žive mnoge porodice i hiljade ljudi. Međutim, ekonomski i materijalni gubici i troškovi koji nastaju pri ubistvima, samoubistvima i zadesima nanetih pištoljem, i invalidnosti i lečenju povređenih, mnogostruko su veći od ekonomske koristi od proizvodnje i prodaje pištolja, a da se ne govori o unesrećenju mnogih i s jedne i s druge strane.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.