Treća Jugoslavija, ideja koja prevazilazi granice prošlosti

Istorija nas uči, istorija nas i laže, motiviše, uzdiže, krivi i nameće brojna pitanja od kojih su dva suštinska, šta je bilo i šta bi bilo da je bilo. Naša je bogata, junačka, epska i dramska. Slavimo pretke od Kosova do Kosova, hranimo sinove, tovimo volove, kupujemo topove i čekamo onu dvojicu bez kojih ne možemo, junaka i izdajnika. Nekoga nepravedno žigošemo nekome još nepravednije oreol stavljamo, ali nam to nije važno dok god imamo oko koga da se saberemo i podelimo.

Posle Velikog rata u kome smo izgubili trećinu stanovništva, razorena država, siromašna i iznurena nije ličila na pobednicu što je u vojnom smislu svakako bila. Svet se divio junaštvu jednog naroda i njegovog kralja, živoj slici Hrista raspetog i vaskrslog, istoričari i pesnici bili su jedno jer svaka je vest bila epska i nije je trebalo kititi. Kralj Aleksandar ovenčan slavom u ratu želeo je podvig u miru, državu koja će svima biti dom, državu koja će biti dovoljno jaka da sačuva mir, izdigne se iz siromaštva i stane rame uz rame sa silama sa kojima se, osim po junaštvu, ni u čemu nije mogla meriti.

Velike ideje i veliki ljudi osuđeni su na brojne neprijatelje čija je brutalnost uvek srazmerna veličini ideje. Namerno ne ističem da su Srbi konačno živeli u istoj državi jer su tu ideju neki ukaljali, pa ne bih da se ivicom tog blatišta šetam. Ti isti ni danas ne propuštaju priliku da stvaranje prve Jugoslavije proglase najvećom greškom, samo uvek prećute da su tu grešku atentatom ispravili njihovi istomišljenici u redovima ustaša, komunista i terorista toga doba. Prećutkuju i da su na temeljima te pogrešne, njihovi politički očevi stvarali onu drugu, samo drugačijeg uređenja. Svu krivicu ubica obe Jugoslavije svaljuju na tvorca prve, kao kada bi sudija doneo odluku da je dželat nevin, a kriv otac žrtve.

Jugoslavija, kakva god, bila je veća, poštovanija i bogatija od ovih ispravljenih verzija u kojima danas živimo. Nije se krv prolivala za njenog života, već u njenoj kliničkoj i konačnoj smrti. Lažu vas da su to hteli gospodari sveta, prećutkuju vam ponuđene milijarde za njeno očuvanje i dekomunizaciju. Lažu vas i da se branila u ratu, branio se sa jedne strane komunizam, a sa druge secesionizam.

Nema više bratstva, nema ni jedinstva. Nema ni univerzalne istine o onome što se zbivalo, nema ni volje da se zaćuti u čast velikih tvoraca velike ideje i svih žrtava malih sudija velike moći. Iz ove teme rađa se čitav niz drugih ekonomskih, vojnih, sportskih… Ako svaku makar u par rečenica pomenem započeta kolumna lako bi postala roman i zbog toga ću se uzdržati, jer me od prošlosti ipak više zanima budućnost, ona u kojoj neće biti jama i stratišta, gladi i ruševina, kazamata i nametnutih istina, lažnih heroja i krivaca.

Svuda gde ljudi žive životom kome težimo, svuda gde postoji standard, svuda gde vlada demokratija, postoje neke reči poput unija, ujedinjeno, sjedinjeno… Reči suprotnog značenja tamo su gde ovih vrednosti nema. Naših Jugoslavija nema, ali razne Jugoslavije pod drugim imenima postoje i njihovi tvorci nisu na stubu srama, a njihovi narodi žive, a ne preživljavaju. U toj trećoj Jugoslaviji, najvećoj od svih nama je jedino utočište i prilika da opet budemo svi pod istim kišobranom u vremenima velikih kiša. U njoj se danas govore različiti jezici, ali se svi razumeju, u njoj su različite kulture i običaji, ali se svi poštuju, u njoj su kapije otvorene za trgovinu, rad, turizam, razmene znanja i informacija, u njoj su već naša deca, rodbina, prijatelji.

Ona je pod štitom najjačeg vojnog saveza u istoriji čovečanstva, ona je neraskidiva jer joj svaku nit predstavlja jedan narod svestan da mu van nje sreće nema.

Treća Jugoslavija nije neka treća, već naša zvanična politika. Moje reči nisu osuda, već apel da se od nje ne odustane niti da se pretvori u deklarativnu. Članstvo u EU mora biti cilj, a ne večno putovanje. Ako su Nemačka i Francuska mogle postati deo političkog i vojnog saveza stavljajući život iznad istorije, zašto to ne možemo i mi.

Stara izreka kaže da se ispravnost dela i stavova najbolje meri po tome ko ih podržava. Znamo ko se radovao atentatu na Aleksandra, znamo ko se radovao ubistvu obe Jugoslavije, znamo i ko je platio najveću cenu. Mi smo narod koga karakteriše inat, ali ga samo u sportu dobro kanališemo. Hajde da po ugledu na naše najbolje ambasadore u svetu i mi skočimo dalje od gluposti i mržnje, prebacimo mrežu zamki zabluda i zakucamo mir i sigurnost. Trijumfalnu kapiju nismo sagradili i ogrešili smo se o pretke. Kapiju budućnosti moramo otključati da se o potomke ne ogrešimo

Autor je član predsedništva Srpskog pokreta obnove

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.