Treći čin i mafijaške strukture

Pa tako onaj Dr Jekyll u meni preferira klasike tipa Čehova, i tokom predstave sa tremom predviđa koji će od likova na sceni u trećem činu opaliti iz one puške što je visila na zidu u prvom. Avaj, onaj Mr Hyde deo mene voli da gleda mafijaške filmove, one o raznim Sopranovima, Getijevima, Korleonovima… Ne znam koji me deo u ovim storijama više uzbuđuje, da li onaj na kraju, kada se država (američka, italijanska, australijska…) u vidu Šumara spusti u pobesneli zverinjak i podeli šamare…

Pa glavnog Bosa na robiju, njegovog pomoćnika za svedoka saradnika, a lokalnog političara za tragom onog prvog, ali pošto mu prethodno oduzmu sve što je od njega godinama dobijao kao nagradu za zaštitu. (Ne znam odakle mi potreba za perfidnim uživanjem u ovakvom kraju priče… valjda neki zavidni pokvarenjak čuči u meni!?) Ili mi je ipak interesantniji onaj prvi deo filma, gde se u vidu razrade teme vidi kako su ti patrijarhalni očevi svojih kćeri, pažljivi sinovi svojih majki, mačo muževi svojih žena, odlični kuvari svojim drugarima – organizovani. Pa tako oni na vrhu piramide uvek imaju glavnog šefa, Dona, onog čija je reč neprikosnovena, koji se za sve pita, koji odlučuje o životu i smrti. Uglavnom o smrti, zapravo.

Dalje, tu je i neki Consigliere, to je onaj tip koji, kao, Dona savetuje. Pa onda u strukturi imaju Contabilea, iliti računovođu. To je onaj lik koji u svakom momentu napamet zna (oni preziru papir!) odakle i u kolikim iznosima dolaze pare, kako se te pare dele među onima koji su ih „zaradili“, a koji deo tih para odlazi pomenutim političarima-zaštitnicima. Naučio sam da je ovaj lik zapravo najinteresantniji pomenutom Šumaru, naročito kada je, radi spasavanja sopstvene kože, spreman da sa njim podeli sadržinu svog moždanog hard-diska. Dalje, u pomenutoj organizaciji postoji i Tesoriere, tj. blagajnik, a to je zapravo onaj lik koji nakon svih dugovanja i potraživanja preostali keš štekuje, najčešće u nekom tajnom sefu, na nekoj tajnoj lokaciji. To je stoga što u takvim zahtevnim državama nije preporučljivo, a često ni legalno, privatno držati veliku količinu keša, a o tome da vas Šumar zatekne na nekom „poslovnom razgovoru“ sa ruksakom u kome je 300 hiljada evra, o tome nema ni govora. I na kraju, ali ne i poslednje po značaju, ovakve organizacije imaju i Armaioloa, tj. oružara. Ovaj, lik od najvećeg poverenja, na nekom skrivenom mestu čuva duge cevi, pa kad ove zatrebaju, on ih po nekom spisku i podeli….

Nedavno čusmo da se zapucalo u jednoj instituciji Srbije, kada je neki član vladajuće stranke na radnom mestu ubio svog pretpostavljenog, iz, takođe, vladajuće stranke. A zatim je presudio i sebi! Prekipelo čoveku, … valjda,… ko bi ga znao šta je svemu prethodilo. U svakom slučaju strašno… i neopravdivo! Ali mnogo više od pucnjeva (osam u telo li beše?!) odjeknula je konferencija za štampu ministra unutrašnjih poslova, na kojoj smo saznali da je ovaj što je ubio imao dozvolu za držanje 10 (deset!) komada vatrenog oružja, kao i jedanaestu dozvolu za nošenje vatrenog oružja. Pri tome, ne radi se o pasioniranom ljubitelju trofejnog naoružanja, niti o vatrenom lovcu koji je za različitu divljač imao različite kalibre. Ne, čovek je kod kuće držao 10 (deset!) pištolja i sa sobom nosio jedanaesti. Koji je, nažalost, konačno i upotrebio. Koji blam za ministra policije, i to ne njegovom krivicom: eto, kako da se nije potrefilo da mu je školski drug prvak beogradske opere, nego baš ovaj, ljubitelj oružja!? Pa još kratkih živaca. Baš peh.

Nešto razmišljam: deset pištolja, deset ljudi…, desetina,… plus jedanaesti pištolj, i jedanaesti čovek…, ahaa…, desetar? Desetar sa svojom desetinom! Za one koji ne znaju desetina je bila najmanja vojna formacija JNA, one vojske koju sam u Zagrebu na Borongaju služio davne 1977/78. g. Pomisao je strašna, ali voleo bih da znam, a znam da nikada neću saznati, da li su istražni organi nakon strašnog događaja u nekoj beležnici dotičnog imaoca 11 pištolja našli neki spisak od deset imena, sa sve njihovim adresama, JMBG brojevima, brojevima mobilnih telefona, možda i fotografijama… Ili je, moguće je, i on, taj eventualni oružar, sve držao na svom moždanom hard-disku. Dok ovaj nije prso! O verovatnoj jedinstvenoj partijskoj pripadnosti dotične zamišljene grupe neću govoriti, dovoljno je strašno i ovako. Ali, nekako, nameće se samo…

Tako da je krajnje vreme da ministru policije postavimo pravo pitanje: koliko ljudi u Srbiji postoji koji imaju dozvolu za držanje i/ili nošenje 10 i više komada vatrenog oružja? Ovo nije retorično pitanje; molim predstavnike opozicije, za koje sam glasao te su oni i moji predstavnici u Parlamentu, da postave ovo pitanje ministru policije. I da insistiraju na odgovoru!

Zašto je ovo važno? Pretpostavimo da je broj koji tražimo 1.000. Samo toliko (malo!!!) ljudi, reći će ministar policije, poseduje 10 i više komada vatrenog oružja, što je, dozvolićete, tek 0,01% od broja ukupnog stanovništva Srbije. Ministar voli da govori u procentima, jer tako i broj od osam (?) metaka u telo, u odnosu na sve metke ispaljene tokom novogodišnjeg šenlučenja, izgleda minoran. Ali, ako onaj spisak koji se rodio u mojoj mašti ipak postoji, u trenutnoj situaciji kada se Šumaru „daje četr’es dana“, ili još diše, ali je mrtvačkog autoriteta, u nekom momentu koji se nekome učini pogodnim radi se o 10.000 naoružanih ljudi na ulicama. Odnosno 11.000, jer tu su i desetari. Od kojih su pola ostrašćeni, a pola uplašeni. A pištolj najlakše opali iz straha, učili su nas u onoj istoj JNA. Jedino što ne znamo kada,… jer ne znamo koji je čin drame koja se trenutno odvija.

Autor je šetač „1 od 5 miliona“ i profesor u penziji iz Novog Sada