Treći maj me je totalno promenio

Tog jutra, ja sam ležala u krevetu sa bolom u leđima, povremen simptom moje trudnoće, a sin i suprug su se 20 minuta ranije uputili ka vrtiću. Kad sam izašla iz sobe, pročitala sam poruke na telefonu – da li su dobro tvoje bratanice? da li je ovo tvoj suprug ispred škole? – na slici u prilogu je bio moj muž ispred OŠ „Vladislav Ribnikar“, u gužvi roditelja, dece i policije.

Pao mi je mrak na oči… nisam mogla da udahnem, već samo u poluparalizovanom stanju da pišem – šta se desilo? Krenula sam mahnito da zovem muža. U tom trenutku, dok sam pomišljala na svašta, osetila sam bol u telu kakav nisam mislila da je moguće osetiti. Disanje je postalo suvišno.

Moj suprug se nekako našao ispred škole, jer je prolazio tuda do vrtića, pa se vratio da vidi šta se dešava – zbog čega ispred škole ima toliko policajaca i ambulantnih kola, dece i roditelja.

Jedan otac iz istog vrtića, koji je minut pre odbacio svoju ćerkicu, objasnio mu je da je bilo neke pucnjave u školi. Muž je krenuo ubrzanim korakom. Pola sata kasnije bratanice su izašle iz zgrade, zdrave ali potresene: nastavnice su ih zaključale u sobi dok nije prošla pucnjava. Svi sad znamo šta se desilo deci koja nisu imala tu sreću.

Tri dana sam plakala nekontrolisano, toliko da su mi govorili: „Moraš zbog svog stanja da se smiriš, da se distanciraš od svega ovoga.“ Ali kako da se čovek distancira… od ovoga?

Dovoljno je bilo da se prisetim gušenja kad sam dobila poruku, da pomislim na roditelje koje su čekali ispred škole decu koja nikad odatle neće izaći, da zamislim tu uplašenu decu, sklupčanu u zaključanim učionicama, kako slušaju pucnjavu iza zida, da bi suze krenule. Četvrti dan sam već istrošila skoro sve te suze, zamenio ih je osećaj utrnulosti.

Pored svega, trebalo je nekako da se ponašam normalno sa detetom od tri godine koje nije razumelo tu novu atmosferu tuge koja je vladala u našem komšiluku. Svuda tišina, zbunjeni pogledi, i ta deca u crnom koja su tekla kao reka od Slavije, dolazeći sa svih strana Srbije da spuste cveće i zapale sveće u znaku sećanju na njihove vršnjake. Taj prizor će mi ostati urezan u srcu zauvek.

Ovih dana se puno diskutuje o tom dečaku ubici. Da li je rođen zao ili su ga pretvorili roditelji, vršnjačko nasilje, društvo ili država u nekog ko je sposoban da ubija? Svi želimo da nađemo odgovore za to što se desilo. Svi želimo neku garanciju da se neće ponoviti.
Ovo je šta ja mislim.

Kad se nešto ovako desi, nemamo druge osim da sami sebe pogledamo dobro u ogledalo. Posle inicijalnog šoka krenula sam da razmišljam o temama koje su isplivale na površinu u socijalnom i političkom diskursu. Prvo, kako smo mi kao kolektiv došli do ovog stanja. A drugo, šta to znači biti dobar roditelj, i kroz koji ja objektiv sebe vidim kao roditelja.

Naša mala porodica, kao i mnogo mlade, dobrostojeće porodice u IT industriji, živi na prilično izolovan i zaštićen način. Skoro da ne gledamo srpsku televizuju (gledamo sadržaj preko streaminga), jedva da čitamo vesti (srpska politika nas je odavno toliko razočarala da smo se isključili). Kod doktora idemo privatno, zahvaljujući privatnom zdravstvenog osiguranja koje nude naše firme. Ponekad odemo na izlet da se odmorimo od poslova i obaveza.

Ali šta god uradili da ostanemo zaštićeni i neopterećeni u našem mehuriću, na ivici mog uma živi svest i nemir: svest da način na koji živimo, površno odvajanje od srpskog društva i politike, samo je flaster koji smo nalepili na otvorenu ranu.
Zato što – stvari oko nas su se polako raspadale, sve do te srede, 3. maja, kad smo svi morali da pogledamo čudovište u oči.

Činjenica je da me je ova tragedija probudila iz dugog perioda poricanja da moram da aktivno učestvujem u ovom društvu, kakvo god da je. Zato što, jednog dana, za nekoliko godina, moje dete će krenuti u tu školu. I jednog dana, to privatno osiguranje se možda više neće nuditi, a doći će trenutak kad će nam biti potrebna neka zdravstvena intervencija. Jednog dana, i mi ćemo prestati da radimo i primaćemo tu penziju.

Ali, iznad svega, razmišljam o neverovatnoj težini odgovornosti koju smo preuzeli kad smo odlučili da dovedemo jedno dete (a uskoro i drugo) na ovaj svet. Sigurno se nismo samo obavezali da ga hranimo, oblačimo, i obezbedimo mu mesto za spavanje. Sigurno se podrazumeva da će imati i čistu vodu da pije, i čist vazduh da može da diše bez opterećenja, zelene parkove i šumice gde može da se igra i odvoji od betona, škole u kojima može da se obrazuje uz pomoć adekvatno plaćenih, obrazovanih i zadovoljnih učitelja.

Da živimo u državi gde je dobrobit društva najviši prioritet, ne bismo morali ni da razmišljamo o ovome. Naprotiv, živimo u državi gde, ne samo da se stanje ne menja nabolje, nego svake godine gubimo više i više, u stvari naša deca gube najviše. Naši najdragoceniji resursi su prodati stranim korporacijama, bez obzira na reperkusije u našem zdravlju, fizičkom i psihičkom, i generalnom blagostanju naroda.

Te srede sam shvatila: ja kao roditelj, koja sam voljno dovela dete na ovaj svet, moram da se aktiviram, da učestvujem i da dignem glas. Nije dovoljno „gledati svoja posla“ i nadati se magičnoj promeni. To nam se dokazuje iznova i iznova. Ako ne dignemo glas i ne insistiramo na pravima koja bi trebala da su nam zagarantovana u ovoj zemlji, može sve da nestane vrlo brzo, i ono najosnovnije, kao udisanje čistog vazduha.

Tragedija 3. maja mi je isto omogućila da uradim iskrenu introspekciju, bez potrebe da pričam sebi bajke ili da se branim od neviđenih kritika. Dotad je bilo: taj i taj mi je kriv što mi se to i to desilo. Moji roditelji su krivi za moje neuroze. Ni na redovnoj bračnoj terapiji nisam uspela da se oslobodim te potrebe da zaštitim neku idealnu sliku o sebi, iako sam vrlo svesna da je glavni cilj popravka komunikacije u vezi, a ne da budem nedodirljiva kraljica svega, koja je uvek „u pravu“.

Ali kad se desilo nešto najtragičnije moguće u ljudskom životu, neprirodna smrt nevine dece, dece iz naše ulice, našeg komšiluka, shvatila sam da me ta potreba da „zaštitim sebe“ samo ograničava, samo sprečava da uvidim kako mogu da se popravim kao ljudsko biće i kao roditelj.
I šta se desilo kad sam se oslobodila svog ega, bar na trenutak. Nisam se slomila u hiljadu delića, niti je to bilo priznanje da sam u stvari loša osoba, da sam gora nego ostali. Desilo se to da mogu da posmatram stvari malo realnije nego što sam mogla ranije.

Postavila sam sebi ova pitanja:

– Koliko sam često pustila da moje lične drame i emocije utiču na vreme provedeno sa sinom?

– Koliko sam puta gledala u telefon, da li pod izgovorom posla, ili umora, ili nečeg trećeg, umesto da se povežem sa sinom, da mu pružim svoju pažnju, koja njemu toliko znači?

– Koliko sam puta postupala ljutito i sa malo tolerancije dok prolazi kroz razne dečije faze bunta i neposlušnosti, ili kad je iskazivao želju da nekako dobije moju pažnju, upravo iz razloga sto mu se ne posvećujem dovoljno u tom trenutku?

Odgovor je – mnogo puta. I verujem da će se sve to ponoviti, nadam se u manjoj meri, ali da ću stalno učiti i razmišljati kako da postupam na način koji će detetu ulivati osećaj sigurnosti, da nije samo i da zna da ima saveznike u meni i svom ocu.

Nadam se da će svaki roditelj koji otvori oči sutra ujutro i može i dalje da poljubi svoje dete, dati sebi tu istu slobodu da bez samokažnjavanja analizira kako da popravi odnos sa detetom, kako više da im se posveti, da ih sluša i da im pokaže pravi put.

I nadam se da roditelji iz OŠ „Vladislav Ribnikar“, koji na veliku žalost nemaju tu mogućnost, znaju koliko ih podržavamo, da smo svesni da ništa ne može da smanji njihov bol, ali da ćemo se truditi u njihovo ime da budemo bolji svaki dan.

Možda je ovo prilika za sve nas da zaštitimo ono što vredi u našim familijama i u našoj zemlji, i da stvorimo nešto lepše.

Deco u crnom, volimo vas.

Autorka je IT stručnjak

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.