Trećina ljudi starijih od 80 godina živi sama

Među njima su i 90-godišnjaci i njihova deca koja imaju 65 – 66 godina, tu su i oni koji žive sami, bez igde ikoga svoga, i bez redovnih ličnih primanja, tu su i oni koji žive u udaljenim planinskim selima, polupismeni sa malom penzijom, tu su i oni koji danas negde putuju i uživaju u svojim penzionerskim danima i svojoj jeseni života. Otuda, poruke poput onih koliko će im se povećati penzije, ili koliko društvo vodi računa o njima, nemaju mnogo smisla za sve.

Ništa to ne dotiče baka Radojku iz sela Drenovci, koja je sa svoje 84. godine u kući živela sama, kada sam je posetila krajem marta meseca ove godine. Brinula je o 12 ovaca i 13 jagnjadi koliko su ovce ove godine ojagnjile. Sa njom je posle smrti muža živeo njen sin, koji je danas u Rusiji. Baka Radojka mi je pričala da je sin sve pokušavao u selu ali nije išlo. Gajio je i koze 15 godina pa kada ni od tog posla nije bilo ništa, pokupio se i otišao. A ona misli kako će prodati jagnjad, kako će otići do lekara. U njenom selu, udaljenom samo oko 150 kilometara od Beograda, danas nema zdravstvene stanice, nema prodavnice, ni zemljoradničke zadruge… To je selo sa zapuštenim putevima i puteljcima, selo pa skoro bez dece….

Baka Radojka je samo jedna od više od 600 hiljada starijih koji danas žive u staračkim domaćinstvima širom Srbije. Zato želim da skrenem pažnju upravo na tu ne tako malu grupaciju starijih ljudi i na pitanja koja neke od tih ljudi muče. Ni sva staračka domaćinstva nisu u istoj poziciji, jer nisu homogena grupa. Nije isto onima koja se nalaze u ruralnim sredinama a takvih je 55 odsto i onima u gradskim sredinama, gde je mnogo razvijenija infrastruktura i gde im je ipak, sve na dohvat ruke. Mnogo je teže tamo gde stariji žive u samačkim domaćinstvima a njih je preko 300 hiljada (64 odsto svih staračkih domaćinstava). Posebno je teško ako su to starije žene, ako su bez škole ili samo sa osnovnom školom, ako su bez penzija ili drugih redovnih prihoda, ako su bolesne i bez podrške članova porodice, bilo da ih nemaju ili da se ne mogu osloniti na njihovu pomoć. A među samačkim staračkim domaćinstvima dominiraju ženska, odnosno ona u kojima žene žive same. Ovo iz razloga jer žene inače žive duže a i posle smrti bračnog druga ređe ulaze u nove bračne zajednice od muškaraca. Život u samačkim staračkim domaćinstvima može da bude dobro rešenje dok su stariji još u dobrom fizičkom stanju i zdravstveno očuvaniji, posebno ako su njihovi srodnici negde u blizini. Ali ako znamo da skoro trećina svih starijih ljudi od 80 godina danas žive sami, pitanje je za koliko njih je to najbolje rešenje.

Sve nam ovo ukazuje na velike razlike u starosti, koje često proizilaze iz faktora na koje sami ti, sada stariji ljudi nisu mogli uticati. Oni koji danas žive sami, u opustelim selima, ispaštaju posledice višedecenijskog odliva mladih. Sve se to nastavlja i danas, s tim što danas mladi odlaze i iz gradova i to ne samo u veće gradove i druge zemlje Evrope, već i na druge kontinente. Odlaze za boljim poslovima i nadom za bolji život.

Nisu krive starije žene rođene pre ili za vreme drugog svetskog rata što su nepismene jer tada i nije bilo obavezno školovanje ženske dece. Nisu krive one što su sada pod stare dane bolesne a nema zdravstvenih stanica u selima, zatvorene su zbog malog broja stanovnika.

Nisu krivi ni žitelji staračkih domaćinstava koji žive u više od 63 hiljade stanova/kuća u kojima nema kupatila što je veliki izazov posebno u zimskom periodu. U unutrašnjosti manje od polovine staračkih domaćinstava je priključeno na vodovod a većina se greje na čvrsta goriva, što je dodatni izazov kako ih obezbediti bez pomoći mlađih. Ovo ukazuje na njihove lošije stambene prilike uprkos činjenici da neki žive i u većim starim kućama nego što su im sada potrebne.

Šta možemo da uradimo za ova staračka domaćinstva i šta da im danas poručimo. Možemo da im kažemo da imamo svest o tome u kojim uslovima oni žive i da neopravdano ne dobijaju dovoljno pažnje niti od države, niti od društva a ponegde ni od svojih najbližih. Svi smo negde zatajili. Ali evo ovo je prilika da podsetim odgovorne iz države na obećanja da će obezbediti bolju opremljenost polivalentne patronažne službe za obilazak i pomoć samohranim starima a da to obećanje nisu ispunili. Prilika je i da ih podsetim na značaj hitnog zaustavljanja pražnjenja sela, ulaganjem u obnovu infrastrukture u selima i veće podrške poljoprivrednicima da tamo ostanu, proizvode i prodaju svoje proizvode. Kada ima mlađih u selima onda će biti lakše i starijima koji tamo žive. Poruka društvu je da su upravo te generacije i ti ljudi, radili i ugradili sebe u sve ovo što mi danas baštinimo te da im dugujemo mnogo više od onoga što oni od društva dobijaju. Dugujemo im da ih makar pitamo, u lokalnih zajednicama, za mišljenje o stvarima koje su njima važne i da ta mišljenja uvažavamo..

Autorka je socijalna radnica i predsednica Udruženja građana „Snaga prijateljstva“ – Amity