Trenutak kad mu vreme nije

Savršeno. Čista duša(n) ne može da shvati da Srbijom vlada bolesni um otelovljen u liku Predsednika države.

Hegel kaže da je „um izvesnost duha da je on sav realitet“. Ako neko prisvoji pravo da misli da je on to, a pravo je“najviši oblik svojine“, koji se ispoljava kroz prisvajanje, onda se postavlja pitanje ko mu daje to pravo. Eeee, u tome je pišta (svirala) ili što bi Koštunica rekao frula. Daje mu boja novca, izražena kroz boju, koja nema boje (crna i bela). Dakle, kapital. Granica kapitala, što bi rekao buržuj Marks, ideolog proletarijata, jeste kapital sam.

Pomenuti Predsednik je formulu vladanja Srbijom našao preko Metohije i Kosova, pretvarajući jedan veličanstveni mit u mito. Potkupljivost je postala osnovno nacionalno obeležje. Albanci nemaju ništa protiv toga. Zato Srpska lista (nad)realista uvek pobeđuje na izborima. E, sad kakve veze ima Marina Abramović s tim. Ima. Ona je Crnogorka iz jednog sela kod Cetinja.

NJima je krajolik ugravirao sklonost ka umetnosti. Nije li i vladika Rade odatle?

Šta god da hoće pomenuta umetnica da pokaže, ostaje utisak da je trenutak kad mu vreme nije.

Autor je univerzitetski profesor