Trenutna korist za sebe i dugoročna šteta za građane

Ovaj svoj realpesimizam zasnivam na ličnom uvidu u našu parapolitičku stvarnost čija se društvena jednačina svodi na sledeće: u Srbiji se na vlast može doći i ovako i onako, ali se na njoj najsigurnije ostaje (i opstaje) populizmom. Zato kod nas uvek izgleda da svaka naredna politička iteracija dolazi od lošeg naroda i od gore vlasti.

Mere koje bi (bilo koja) srpska vlast poduzela u svrhu napretka demokratije i narodne svesti uopšte, negativno bi korelisale sa šansama za njen opstanak na vladajućoj poziciji; zato nikome ko se ikada nađe na vrhu na um ne pada da radi na tome da narod postane bolji. Zašto ulagati u obrazovanje ili truditi se oko zakona i reforme ako korist od toga može da ima samo neka buduća srpska vlada?

Kome je u interesu da otvara socijalne probleme koje treba rešavati odmah, da bi zasluge za učinjeno došle ko zna kad i ko zna kome? Niko to ne želi, zato to niko ni ne radi, jednostavno: o koristi za državu i njene građane se ni ne razmišlja. Umesto toga, vlast podilazi narodnom neukusu i time obezbeđuje trenutnu korist za sebe i dugoročnu štetu za građane.

Odsustvo brige za opštenarodni progres na duži rok jeste političko pravilo svih vladara u Srbiji, ali među njima ipak postoje značajne razlike.

Ni demokrate ni naprednjaci se nisu doticali najvažnijih obrazovnih problema, na primer, strukture srednjih škola ili finansiranja državnih fakulteta, i jedni i drugi su više gledali da se dodvore građanima, ali njihovi populizmi nisu uporedivi.

Boris Tadić se jeste fotografisao na farmama domaćih životinja i na sve strane obećavao nova radna mesta i (staro) nepriznavanje Kosova, ali to nije ni za prvi nivo kursa iz političke stendap tragikomedije koju izvodi aktuelni predsednik Srbije.

Vučić i njegovi medijski konsultanti izgradili su ambijent u kojem je normalno da su tabloidni psi odvezani i da laju na pristojan svet, a da se u isto vreme na TV programima pansrpske gledanosti konstantno emituje decivilizovani otpad i širi mržnja prema svemu što nije vlast ili za vlast.

Takvi sadržaji na duži rok proizvode mentalno zagađenje naroda, to je proces koji se za mnoge građane odvija neprimetno, poput kontaminacije bez ukusa i mirisa, isto kao i trovanje ugljen-monoksidom. Sve to znaju Vučićevi medijski spin-doktori, ali njih nije briga, što u neku ruku i razumem, ovo ionako nije njihova zemlja, uostalom, njihovi koferi su ionako uvek spakovani.

Ipak, nije samo vlast ta koja je demotivisana za preuzimanje rizika u svrhu opšte koristi, identičan model ponašanja vlada u čitavom našem društvu – grupno ili pojedinačno, svejedno.

Uzmimo, recimo, opoziciju. Kad danas čujem da neko od njihovih lidera kaže kako su nam „porobljene institucije“ i kako je potrebno ujedinjenje opozicije da bi se pobedom nad Vučićem one oslobodile, pomislim da sam prespavao poslednjih deset godina. Mene bi bilo sramota da danas pričam o udruživanju opozicije kao o nekom preduslovu za izbornu pobedu kad svi znamo da suspenzija institucija u Srbiji traje već preko jedne decenije i to u najeksplicitnijem vidu.

Uvek mi je izgledalo da opozicionim liderima nije ni stalo do pobede koliko do toga ko će po oslobođenju prvi da ujaše na belom konju – pogledajte samo najnovije razračunavanje u Narodnoj stranci.

Nameće se, dakle, zaključak da Srbija nema kvalitetne političare ni na vlasti ni u opoziciji, ali važno je razumeti da je i to posledica, a ne (samo) uzrok našeg stanja. Ne mogu se u politici pojaviti bolji ljudi dok takvih, boljih – i to ne samo pametnijih već i vrednijih i pravednijih, a naročito požrtvovanijih i nesebičnijih – ne bude više ni među nama građanima.

Najviše poznajem situaciju u akademskoj zajednici, zato ću samo o njoj reći koju reč, drugi neka kažu da li je u ostalim delovima društva bitno drugačije, a da je bolje – u to sumnjam.

Na srpskim državnim univerzitetima gotovo niko ne vodi računa o opštoj koristi, naročito ako je za dobrobit svih potrebno i nekakvo lično odricanje. Naši profesori su mahom okrenuti sopstvenim interesima ili interesima grupe kojoj (u datom trenutku) pripadaju, sve ono što pritom govore samo je običan akademski populizam ogrnut autonomijom univerziteta.

Ako želi poziciju u Rektoratu, naš profesor neće ni zucnuti o potrebi za integracijom univerziteta, mada ovakvi, rascepkani, kakav je Beogradski, nisu funkcionalni i nema ih nigde. Ako je već član Senata, glasaće kako (mu) „vetar duva“, recimo, biće protiv izbora vrhunskog kolege u zvanje profesor-emeritus iako time direktno srozava ugled univerziteta u čijem je rukovodstvu.

Nekim našem profesorima nije mrsko da protiv mladog kolege koji im nije po volji organizuju i pravu fakultetsku hajku, makar sve to bilo štetno po fakultet, a istim profesorima može da bude veoma teško i da podignu ruku za povratak nekog istraživača iz srpske naučne dijaspore.

Ako našem profesoru lično odgovara, ulagivaće se političarima, javno će ih hvaliti, nudiće im doktorate i braniće ih bez obzira što se takvim ponašanjem unižava čitava akademska zajednica. Za svaki od ovih primera postoje konkretne osobe i slučajevi od kojih su mnogi dobili i medijsku pažnju.

Zavidim onima kojima se iz ovoga što sam do sada napisao nije javila (ili obnovila) sumnja da će nam posle Vučića biti mnogo drugačije. Živimo u društvu nalik na višesezonski zapušteni parlog koji se u dobru njivu ne može pretvoriti samo jednom kosidbom.

Meni je odavno belodano da je u Srbiji svaka vlast primorana da koristi populizam, premda on decivilizuje ionako neobrazovan narod, i da nam je odricanje budućih vladara od takvog ponašanja preko potrebno – ali, pitam se: Da li je pošteno tražiti od političara da odustanu od populizma, dakle od sebičnog i lakšeg puta, ako na to isto nismo spremni ni mi, građani Srbije, a pre svega intelektualci? Treba i dalje da izlazimo na proteste, to jeste važno, ali razmišljajmo i o tome da zarad korekcije stanja u društvu moramo konačno da pođemo od sebe.

U suprotnom, odlazak Vučića će nam biti koristan onoliko koliko jednom dugogodišnjem narkomanu pomaže hapšenje njegovog lokalnog dilera.

Autor je profesor univerziteta i redovni član SANU

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.