Mediji su preplavljeni detaljima o nedavno završenom Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, ali je pažnji šire javnosti promaklo do sada najambicioznije suočavanje sa pretnjom od zaraznih bolesti na globalnom nivou.
Reč je o tamo ustanovljenoj Koaliciji za inovativnu protivepidemijsku pripremljenost, kao partnerskoj saradnji više od 80 javnih, privatnih, međuvladinih, nevladinih, filantropskih i drugih organizacija, uz učešće preko 200 uticajnih pojedinaca.
Na čelu ovog opsežnog poduhvata su njeni osnivači, vlade Norveške i Indije, Svetski ekonomski forum, trust Velkam i Fondacija Bila i Melinde Gejts. Oni su se obavezali da do kraja godine prikupe impozantnu sumu od milijardu dolara i tokom narednih pet godina usmere je pronalasku i testiranju vakcina protiv bolesti koje predstavljaju moguću globalnu pretnju za narodno zdravlje.
Ideja se začela još pre mnogo godina, a dobila je na snazi tokom epidemije ebole u zapadnoj Africi 2013-2016, kada su hiljade ljudi umrle zato što nije bilo spremne vakcine. Ipak je sreća što se već radilo na vakcini, pa je trebalo samo (ili „samo“) 9-12 meseci da se, pre masovne primene, na ljudima provere njena bezbednost i delotvornost.
Isti problem postoji i za niz drugih zaraza: na univerzitetima i naučnim institutima pronalaze se i na životinjama testiraju razne vakcine, ali sve ostaje na akademskom nivou, jer ne postoji interes da se pristupi ključnoj fazi – složenom i vrlo skupom ispitivanju efekata novih vakcina na ljude. Odsustvo finansijera je razumljivo jer bi propala kompanija spremna da uloži mnoge milione dolara na izučavanje vakcina koje bi mogle da se prodaju tek ukoliko bi iskrsla epidemija odgovarajuće bolesti. Upravo taj jaz između bazičnih i primenjenih istraživanja komercijalno neprofitabilnih preparata, prevashodno vakcina, ali i dijagnostičkih i terapijskih postupaka, treba da prevlada novostvorena koalicija.
Ona je pošla od liste potencijalnih pretnji koje je, kao hitne, označila Svetska zdravstvena organizacija, ali već pravi i sopstvene prioritete. Među njima je na prvom mestu vakcina protiv virusne bolesti nipah, odgovorne za zapaljenje mozga i pluća, sa do sada procenjenom smrtnošću između 40 i 75 odsto. Ova zaraza je prvi put opisana među svinjama u Maleziji 1999, a iste godine su zabeležene epidemije, mahom među svinjarima, u Maleziji i Singapuru. Dve godine kasnije u Bangladešu i Indiji se pokazalo da se virus prenosi hranom, preko slepih miševa kao domaćina koji sami ne obolevaju, te da je moguće i interhumano zaražavanje kapljicama, bez životinja kao posrednika.
Druga pretpostavljena opasnost je bliskoistočni respiratorni sindrom. Od njegove pojave 2012. godine, žrtve su mu po pravilu bile direktno ili indirektno vezane na Bliski istok. Umire oko 36 odsto prijavljenih bolesnika, ali je nesumnjivo da brojne zaražene osobe s blažom kliničkom slikom ostaju neprepoznate i, sledstveno, neprijavljene. Poput ostalih novoiskrslih infekcija, u pitanju je primarno bolest životinja. Veruje se da potiče od slepih miševa, a da kamile imaju važnu ulogu u prenošenju virusa na ljude. Posebnu pažnju na ovu zarazu skrenulo je neprijatno iskustvo s njenom epidemijom u Južnoj Koreji 2015, savladanoj tek posle više meseci.
Virus lasa groznice, kao treći po prioritetu izdvojeni rizik za globalno narodno zdravlje, kod 80 odsto zaraženih ne dovodi do ispoljenih znakova i simptoma bolesti ili su oni vrlo blagi. Međutim, ako se jave krvavljenja i čovek dospe u bolnicu, smrtnost je oko 15 odsto. Rezervoari zaraze su glodari u području tropske zapadne Afrike. Prenos infekcije među ljudima ostvaruje se preko telesnih tečnosti i izlučevina.
Računa se da bi tri navedene bolesti u doglednoj budućnosti mogle da izazovu epidemije do kakvih su nedavno doveli virusi ebole, zike i teškog akutnog respiratornog sindroma (anglosaksonski akronim je SARS). Sve njih treba dočekati sa spremnim vakcinama, a po važnosti odmah za njima slede Krimska-Kongo hemoragijska groznica, koju i u našem delu sveta prenose krpelji, marburška bolest, koja se danas posmatra u sklopu sa ebolom, a svet je za nju saznao 1967, kada se sa zelenih majmuna prenela na 31 građanina u Marburgu i Beogradu, itd.
U Davosu postignuti konsenzus o javno-privatnoj saradnji u protivepidemijskoj borbi, uz novi model finansiranja iz više obezbeđenih izvora, te autoritet i posvećenost angažovanih stručnjaka, daju osnova za optimizam. Jedno je sigurno: nikada do sada nije ostvarena takva koncentracija snaga i sredstava radi ostvarenja opisanih ciljeva.
Autor je profesor univerziteta, epidemiolog
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
