Tri načina za odlaganje izbora

To će dovesti u pitanje legitimitet tih izbora i dodatno produbiti političku krizu, sa izgledima da ona ozbiljno eskalira.

Da bi izašla na neke buduće izbore opozicija traži ispunjavanje zahteva Stručnog tima protesta „1 od 5 miliona“, garanciju za realizaciju „sveobuhvatnog sporazuma“ i minimalno devet meseci za njegovu implementaciju, uz isticanje da rok počinje od postizanja sporazuma vlasti i opozicije.

Vlast ne pristaje na takve zahteve već nudi parcijalna rešenja, bez garancija i bez bilo kakve šanse da to značajnije utiče na poboljšanje izbornih uslova i slobodu medija. Evropska unija, možda iz najbolje namere, kroz dijalog u Narodnoj skupštini Republike Srbije, daje šansu vlasti da prikaže građanima da je spremna na ustupke, iako je svima u Srbiji jasno da do toga neće doći.

Odnosno neće biti značajnijih promena ukoliko se ne prihvate zahtevi opozicije, koji nisu ništa drugo već zahtev da se poštuju važeći zakoni. Ali ovoga puta opozicija traži čvrste garancije.

U sve veću razvalinu između vlasti i opozicije stao je i rok za održavanje izbora. Neopoziv stav većeg dela opozicije da na prolećnim izborima neće učestvovati.

Razlog je jasan – do proleća nije moguće stvoriti uslove za slobodne i poštene izbore. To znači da je za dogovor nužno odlaganja prolećnih izbora. Aleksandar Vučić, za sada govori, da to ne dolazi u obzir i da to ne dozvoljava ni Ustav Republike Srbije. Ovoga puta, kao univerzitetski profesor prava, ukazujem da pravni okvir za pomeranje izbora postoji, ali je potrebna politička volja. Kako?

Pa prvo, za lokalne i pokrajinske izbore ne postoji ustavna obaveza vezano za rok održavanja izbora, što znači da se „lex specijalisom“ može pomeriti rok održavanja izbora. Dakle ostaju nam samo republički parlamentarni izbori. Odmah da dodam, ako bi do sveobuhvatnog dogovora došlo, zastupao bi ideju da se lokalni i pokrajinski izbori odvoje od parlamentarnih jer zajednički izbori u dobroj meri ugrožavaju i onako narušenu lokalnu samoupravu, kao ustavno pravo građana.

Ali to je posebna tema. Kako pomeriti parlamentarne izbore, kada je u Ustavu, u članu 101, stav 1 propisano da „izbore za narodne poslanike raspisuje predsednik Republike, 90 dana pre isteka mandata Narodne skupštine , tako da se izbori okončaju u narednih 60 dana“.

Postoje najmanje tri ustavne mogućnosti za to:

1. Promenom Ustava Republike Srbije. Tehnički bi to moglo da se realizuje tako što bi Narodna skupština Republike Srbije usvojila promenu koja bi omogućila jednokratno odstupanje od postojeće ustavne odredbe. Kako je ova odredba „tvrdi“ deo Ustava i za njenu izmenu je potrebno organizovati referendum postoji mogućnost da se umesto proljetnih izbora, u ustavnom roku 90 dana pre isteka mandata postojeće Narodne skupštine organizuje referendum koji bi potvrdio odluku narodnih poslanika.

Dakle referendum bi, u tom slučaju, trebao da se organizuje već u januaru 2020. godine. Do tada bi se mogao postići sveobuhvatni sporazum između vlasti i opozicije i mogle bi se definisati garancije, koje mogu biti i u formi prelazne Vlade koja bi organizovala poštene izbore.

2. Druga mogućnost je da se primeni član 200, koji reguliše vanredno stanje. Iako nisam pristalica da se na taj način rešava ovo pravno pitanje iz stava 1. ovog člana proizlazi da se vanredno stanje proglašava „kada javna opasnost ugrožava opstanak države i građana“.

Rekao bih da je država ugrožena, a time i građani, a samo je pitanje da li to želimo da priznamo. Dakle, za vreme vanrednog stanja ne organizuju se izbori pa bi ovo pravno „veštačko“ vanredno stanje moglo da omogući da se izbori odlože i da se održe kada budu stvoreni uslovi za slobodne i poštene izbore. Naravno da bi o ovome saglasnost morale da daju i vlast i opozicija.

3. Treća mogućnost je više političke prirode, ali rešava pravni problem pa bi je mogli nazvati pravno-političkim modelom. Po ovom modelu koji nudim izbori bi se održali u redovnom terminu, dakle na proleće ali bi se na njima birali narodni poslanici koji će izglasati novi dokument, koji će u međuvremenu usaglasiti vlast i opozicija.

Recimo pandan ustavotvornoj skupštini, ali bi se ova skupština birala iz sasvim drugih razloga. Kratko, poslanici „sporazumne“ Skupštine birali bi se sa jedne liste i mandat bi im bio da verifikuju pravno obavezujući dokument u formi lex specijalisa i da izaberu prelaznu vladu koja bi realizovala slobodne i poštene izbore, prema tom usvojenom zakonu. Kako bi se obezbedila jedna lista?

Dogovorom vlasti i opozicije. Da li bi neko mogao mimo te liste da se kandiduje? Da, ali to ne bi trebalo da ugrozilo donošenje lex specijalisa, ako bi ključni politički subjekti prethodno prihvatili sporazum. Sve ovo da se do ustavnog roka za raspisivanje parlamentarnih izbora postigne sporazum.

Teoretski, ovu skupštinu moglo bi formirati i više lista, koje bi izašle na izbore, ali bi moralo biti usaglašena uloga te novoformirane skupštine, kao i rok njenog trajanja. U svakom slučaju rezultat te skupštine jeste prelazna vlada koja formalno predlaže jedan ili „više lex specijalisa“, koji garantuju slobodne i poštene izbore i slobodne medije.

Siguran sam da ove tri mogućnosti nisu jedine, ali i za njih i za neke druge mora da postoji volja. Prvenstveno volja vlasti da organizuje slobodne i poštene izbore i da oslobodi medije.

Čak je na njoj i da nađe model. U suprotnom održaće se izbori koji najznačajniji deo opozicija neće priznati, a sve posle toga je rizik. Izgubićemo vreme i energiju, materijalne resurse, a možda i državu i građane, jer nema države bez građana. Ovi predlozi su dati iz razloga da se demantuju tvrdnje vlasti da nema mogućnosti za odlaganje izbora. Ima, ali treba imati volje.

Na kraju, ovo je moj lični stav i on ne predstavlja čak ni zvanični stav Pokreta za preokret, a kamo li Saveza za Srbiju. Stav za koji sam spreman da se borim, ukoliko postoji volja da Srbija ne bude prepoznata kao nedemokratska zemlja, sa medijskim mrakom.

Autor je predsednik Pokreta za preokret i redovni univerzitetski profesor