Tri pouke ruske agresije

Manje od 30 godina kasnije ponovo imamo rat u Evropi. A ni u međuvremenu nismo bili bez ratova na drugim kontinentima. Zajedničko za sve te ratove je da su ih poveli ili za njih bili odgovorni autoritarni i diktatorski režimi. Ovo je prva pouka koju sva demokratska društva i države moraju da prihvate. Dok postoje takvi režimi, posebno u Evropi, demokratije moraju da budu spremne za ratove. I to svake vrste!

To nam danas naročito dokazuje i brutalna agresija Rusije, tačnije Putinovog režima na Ukrajinu. U želji da rekolonizuje države nastale mirnim razdruživanjem SSSR-a Putin svetu preti čak i nuklearnim oružjem! Odgovor demokratskih država sveta mora da bude čvrst i jedinstven. I on za sada izgleda takav. Nadam se da će to biti i u godinama koje slede.

Svet izlazi iz velike zdravstvene krize, iz pandemije koja je odnela šest miliona života, a nad svetom se nadvila još veća opasnost – mogućnost nuklearnog rata.

Ali je baš pandemija pokazala koliko zavisimo jedni od drugih, kao i da nijedna zemlja nije ostrvo za sebe. Putinova agresija zato mora ne samo da ojača koncept evroatlantske kolektivne bezbednosti već i da ga proširi. Jer tragedija sa kojom se suočava Ukrajina pokazuje da su države koje nisu deo šireg saveza kolektivne bezbednosti, prve na udaru povampirene doktrine „ograničenog suvereniteta“ Leonida Brežnjeva iz sovjetskog komunističkog doba. Upravo se o tome se ovde radi. A da Moskva ima partnera u Berlinu kao što ga je imala 1939. teško da bi se mi danas ovde okupili na ovakvom skupu. Srećom po ljudsku vrstu istorija se nije ponovila. Naprotiv, Nemačka je danas stožer demokratske Evrope i kao najjača ekonomija, u godinama koje slede, podneće, uz SAD i najveći teret odbrane demokratskih i civilizacijskih vrednosti modernog sveta.

A bilo je jasnih najava da idemo ka 1939. Od Putinovog govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. preko okupacije delova Gruzije 2008. i Ukrajine 2014. Kao i formiranja, ovog puta ne samo crvene, već crveno-crne internacionale i finansiranje iz Moskve levih i desnih ekstremističkih partija i grupa u nizu evropskih zemalja. Svime ovim aktivnostima Putin je demokratskoj Evropi slao poruku kako želi ponovnu podelu sveta, pre svega Evrope, na interesne sfere. I da je sporazum Staljina i Hitlera bio sjajan, samo da ga ovaj drugi nije pogazio. Mi smo u Srbiji to već imali 90-ih. Tada se to zvalo – „jedinstvo levih i patriotskih snaga“. Posledice znamo.

Iz ovoga sledi i druga pouka. Zakasnili smo sa odgovorom na zlo koje se nije skrivalo ili su nam reakcije bile blage. Posebno posle okupacije delova Ukrajine 2014.

Nažalost Putinova imperijalna politika danas ima snažan uticaj na Zapadnom Balkanu. To što je pretrpeo poraz u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji pokušavajući da spreči ulazak tih država u NATO, ne znači da je odustao od pokušaja destabilizacije našeg regiona. Naprotiv. Ruski dugogodišnji bezbednosni i medijski napori ostavili su duboke podele u našim društvima. Snage privržene Putinu su i dalje snažne i vrebaju svaku priliku da osujete zvaničnu proevropsku orjentaciju naših zemalja.

Bezbednosnu situaciju Zapadnog Balkana posebno komplikuje činjenica da Srbija, Bosna i Hercegovina i Kosovo nisu članice NATO-a. Srećom pa su u Bosni i Hercegovini snage EUFOR-a, a na Kosovu snage KFOR-a sa mandatom Saveta bezbednosti.

Rusija je prethodne dve decenije intenzivirala aktivnosti u Srbiji i Republici Srpskoj, kako kroz javno i tajno delovanje, snažnu propagandu i sve instrumente „meke moći“. To je rezultiralo širokom podrškom Putinu u srpskoj javnosti. Najjača poluga uticaja Moskve na Beograd je nerešen problem Kosova. Naravno uz potpunu energetsku zavisnost Srbije od Rusije za šta odgovornost snosi vlada Borisa Tadića iz 2008. Iako su sve naše Vlade od odlaska Miloševića bile zvanično proevropske, od ubistva Premijera Đinđića opada podrška javnosti za članstvo Srbije u EU, a jača antievropski, proputinovski narativ. Da bismo ovih dana došli u situaciju da je Srbija jedina zemlja u Evropi, pored BiH i Belorusije, koja nije uvela sankcije Rusiji. Ali i valjda jedina zemlja u kojoj se održavaju javni skupovi podrške ruskoj agresiji na Ukrajinu.

Činjenica da je Srbija ipak glasala za Rezoluciju o miru u UN daje malu nadu da će posle izbora sledeće nedelje nova Vlada Srbiju priključiti jedinstvenom frontu otpora Putinovom ratnom avanturizmu. I čvrsto sesti na svoju evropsku stolicu, jer je sam Putin agresivnim i brutalnim ratom izmakao tu rusku, Srbiji najomiljeniju, stolicu.

I dođosmo do treće pouke. Evropljani, nemojte dozvoliti da zakasnite sa onim što se mora uraditi da bi se stabilizovao Zapadni Balkan. Kao što ste zakasnili sa Ukrajinom.

Malo dobre istorije. Sedamdesetih su srušene vojne diktature u Grčkoj, Španiji i Portugalu. Relativno brzo, početkom osamdesetih, tadašnjih devet članica Evropske zajednice primile su te tri države mladih demokratija u svoje društvo. I time im pomogle da u njima demokratija ojača i da se ta društva stabilizuju.

Jer pretnja je tada bila da se te države vrate svojem autoritativnom nasleđu.

Danas pretnja ima svoje ime i prezime. I atomsko oružije.