Tri praseta u savremenom svetu

Svet bez siromaštva prvi je među jednakim ciljevima održivog razvoja. Napredak u ostvarivanju ovog cilja prati se preko sedam podciljeva i četrnaest indikatora. Nažalost, za Srbiju postoje samo delimični podaci i prati se tek nekoliko indikatora.

Bajka o tri praseta jedna je od najpoznatijih priča uz koju su generacije odrastale. Ipak, ona polazi od premise da svi počinju sa istih startnih pozicija i da je jedino važno koliko ste marljivi da biste napravili sigurno utočište od zveri iz šume.

Probajmo sad da ispričamo i jednu alternativnu verziju ove priče, koja bi mnogo bolje odslikavala savremeno društvo.

Živela su tri praseta. Jedno prase živelo je negde na bogatom severu i bilo je dovoljno bogato da može da nabavi cigle, beton i svu prateću opremu kako bi izgradilo kuću koja će ga zaštititi od spoljašnjih pretnji.

Drugo prase živelo je negde na globalnoj poluperiferiji, a usled nemogućnosti nabavke svih potrebnih materijala, moralo je da koristi jeftinije materijale pa je zato i sagradilo slabiju kuću.

Treće prase rođeno u siromaštvu globalnog juga, nije ni moglo da napravi čvrstu kuću, jer je moralo po celi dan da pravi cigle koje će biti isporučene onom prvom, najbogatijem prasetu.

Kada se pojavio vuk i počeo da duva poput tajfuna ili uragana, koji se usled promene klime sve češće dešavaju, prvo prase je pretrpelo samo materijalnu štetu i moralo je da zameni nekoliko crepova.

Drugo prase je moralo gotovo celu kuću da obnavlja, dok je treće prase ostalo bez ičega, a još su polja s kojih se hranilo ostala potopljena.

Iako su prasići hteli da se međusobno pomažu, država u kojoj živi prvo prase zabranila je ulazak drugom i trećem prasetu, jer je jedno imalo šarene papke, a drugo je bilo suviše dlakavo.

Da prethodna priča nije plod čiste fikcije pokazuju podaci o broju stradalih u prirodnim nepogodama. U izveštaju „Siromaštvo i smrt: katastrofe i smrtnost 1996−2015”, koji je izdao Centar za istraživanje epidemiologije katastrofa uz podršku kancelarije UN za smanjenje rizika od katastrofa, navodi se da je smrtnost usled prirodnih nepogoda mnogo veća u siromašnim nego u bogatim zemljama.

Čak 46,6 odsto od ukupnog broja ili 627.232 smrti u periodu 1996−2015. desio se u zemljama s niskim prihodima, dok 9,3 odsto ili 124.706 smrti zabeleženo je u zemljama s visokim prihodima, dok ostatak odlazi na zemlje sa srednje niskim i srednje visokim prihodima.

Isti izveštaj pokazuje da je prosečna smrtnost po prirodnoj nepogodi na 100.000 stanovnika, u siromašnim zemljama oko 60, dok je u bogatim zemljama taj broj mnogosturko niži i iznosi svega oko 10.

Ove brojke nedvosmisleno pokazuju usku povezanost stope siromaštva s brojem smrtnih ishoda usled prirodnih nepogoda.

A broj nepogoda stalno raste pa je u periodu 1976−1996. zabeleženo 3.017, dok se broj više nego duplirao u narednih dvadeset godina i iznosio je 6.392.

Usled ubrzane promene klime očekuje se da će broj prirodnih nepogoda rasti i dalje, što pokazuje i 2020. godina koja je jedna od najaktivnijih kada su u pitanju udari uragana na Atlantiku.

Ranjivi i najranjiviji

Okončanje siromaštva svuda i u svim oblicima – dugogodišnji san svih progresivnih ljudi, utkan je u različite strategije, planove i programe UN od samog nastanka ove međunarodne organizacije.

Svet bez siromaštva prvi je među jednakim ciljevima održivog razvoja. Napredak u ostvarivanju ovog cilja prati se preko sedam podciljeva i četrnaest indikatora. Nažalost za Srbiju postoje samo delimični podaci i prati se tek nekoliko indikatora.

Za granicu siromaštva međunarodno je uzeta zarada od 1,25 američkih dolara na dnevnom nivou. Prema ovoj definiciji siromaštva čini se da se broj najsiromašnijih polako smanjuje.

U izveštaju Generalnog sekretara UN navodi se da je od 2010. godine procenat siromašnih opao sa 15,7 odsto, na 10 odsto u 2015. godini, tempo smanjenja ekstremnog siromaštva se dodatno usporio, s trenutnom stopom od 8,2 odsto u 2019.

No, pandemija COVID-19 preokreće trend smanjenja siromaštva. Prema najnovijim procenama, predviđa se da će globalna stopa ekstremnog siromaštva u svetu biti 8,4 odsto do 8,8 odsto u 2020. godini, što je blizu nivoa u 2017. godini.

Shodno tome, procenjeno je da će 40 do 60 miliona ljudi biti gurnuto nazad u ekstremno siromaštvo.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je stopa rizika od siromaštva bila 2018. godine na sličnom nivou kao i 2013. godine i prema njoj je oko 24,5 odsto ukupne populacije bilo u riziku od siromaštva.

Dok je u istom periodu broj korisnika socijalne zaštite porastao sa 8,9 odsto ukupne populacije na 10 odsto.

Porast broja korisnika nije ispraćen procentualno i porastom budžeta za socijalnu zaštitu, pa je procenat koji se izdvaja za socijalnu zaštitu opao od 2015. godine kada je iznosio 36,5 odsto na 34,1 odsto.

Skoro svuda na svetu na udaru siromaštva su posebno marginalizovane i ranjive grupe: mladi, žene, manjine, stari itd.

Takođe, ranjive grupe mnogo su češće i na udaru prirodnih nepogoda jer žive u težim ekonomskim uslovima, često bez vlasništva nad zemljištem ili sredstvima za proizvodnju.

U Srbiji žene čine 59 odsto članova poljoprivrednih gazdinstava, ali su pravno registrovane kao upravljači gazdinstava tek u 15,3 odsto slučajeva, što ih čini ekonomski ranjivijim i izloženijim siromaštvu.

Kada se priča o siromaštvu, treba uzeti u obzir da je granica od 1,25 dolara dnevno često dosta proizvoljna i da u mnogim državama ta suma nije dovoljna da vas održi iznad granica bede.

Takođe, siromaštvo u svojoj pojavi ne postoji kao apsolutno merljiva kategorija. Zato je potrebno razdvajanje termina beda (apsolutno siromaštvo) i relativno siromaštvo.

Beda ili apsolutno siromaštvo se često definiše kao stanje u kojem ljudima nedostaju sredstva za zadovoljenje osnovnih životnih potreba.

Relativno siromaštvo nije tako lako izmeriti jer ne postoji kao apsolutna kategorija već postoji tek kroz poređenje s drugima. Ono često predstavlja nemogućnost nekih pojedinaca ili grupa da obavljaju društvene uloge, učestvuju u odnosima i da slede običaje i stil života neke zajednice ili društva.

Ako pratimo Gini koeficijent koji meri nejednakost u nekom društvu, možemo videti da od 80-ih godina XX veka dolazi do porasta nejednakosti gotovo svuda, tako da su danas društvene razlike mnogo veće nego za vreme tzv. država blagostanja.

Rastući jaz

U prvom cilju održivog razvoja navodi se da je potrebno: osigurati značajnu mobilizaciju resursa iz različitih izvora, između ostalog i kroz povećanu razvojnu saradnju, kako bi se obezbedila adekvatna i predvidljiva sredstva za zemlje u razvoju, posebno najmanje razvijene zemlje, da primenjuju programe i politike za okončanje svih oblika siromaštva, kao i da se do 2030. obezbediti da svi muškarci i žene, а posebno siromašni i pripadnici ranjivih grupa, imaju jednaka prava na ekonomske resurse, kao i pristup osnovnim uslugama, vlasništvu i upravljanju zemljištem, odnosno drugim oblicima svojine, nasledstvu, prirodnim bogatstvima, odgovarajućim novim tehnologijama i finansijskim uslugama, uključujući mikrofinansiranje.

Sve ovo bi trebalo da dovede do toga da se do 2030. izgradi otpornost siromašnih i marginalizovanih i smanji njihova izloženost i ranjivost zbog ekstremnih klimatskih događaja, kao i drugih ekonomskih, društvenih i ekoloških šokova i katastrofa.

Ipak, ostaje pitanje kako smanjiti siromaštvo ako znamo da bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji, pošto jedan odsto najbogatijih kontroliše 44,8 odsto svetskog bogatstva, dok puno ljudi i danas živi u bedi i umire od gladi.

Vratimo se bajci o tri praseta s početka teksta: u originalnoj bajci prase u kući od cigala na kraju primi svoju braću da se zajedno sklone od vuka.

U našoj alternativnoj verziji vidimo da ima dovoljno resursa da nijedno prase ne živi u bedi i da svi imaju dobre kuće, ali za to je potrebna solidarnost kao u originalnoj bajci i potrebna je mnogo pravičnija raspodela resursa koja nije bazirana na eksploataciji i kolonijalizmu.

Autork je koordinator projekata u Beogradskoj otvorenoj školi