Tri primera iz srpske univerzitetske „Farme“

Ili se to više u Srbiji ne može odvojiti? A kao da je nekada moglo, kao da naši univerziteti nisu uvek bili poprište ozbiljnih sukoba skrivenih iza dimne zavese od autonomije i akademskih sloboda.

Evo za danas samo tri primera, kratko osvetljena, kao da smo upalili one tri Preverove šibice u noći. Samo što ova naša univerzitetska noć predugo traje i nema veze s ljubavlju, ona je više kao humani zverinjak u kojem generalno vlada pravo jačeg, a u pojedinostima važne uloge imaju strah, opreznost, lukavost, pritvornost, ulizištvo i slične kompetencije važne za borbu za opstanak u svakoj šumi. Recimo, stepen zastrašenosti ljudi iz našeg visokog obrazovanja ponekad zaista impresionira – bio sam na noćnom safariju u Kruger parku, znam šta pričam.

Primer prvi. Filološki fakultet mesecima ne može da sprovede postupak za izbor dekana. Doskora je na toj poziciji bila profesorka Ljiljana Marković, ona je više puta bila optuživana za propuste u radu, bilo kao dekanka ili samo profesorka, na kraju su je teretili i za plagijat, a zbog povrede Kodeksa profesionalne etike Etički odbor Univerziteta u Beogradu joj je nedavno izrekao meru javne opomene. Uprkos svemu, njeno smenjivanje je ispalo komplikovano skoro koliko i nagovor Lukašenka da odstupi od vlasti. Prvo se držala v. d. funkcije, zatim je popustila ali tek kada je za kaznu dobila mesto posebne savetnice u Ministarstvu prosvete(!), da bi sada, posle prvih naznaka da bi do ozbiljnih promena stvarno moglo da dođe, na vrata fakulteta zakucala i prosvetna inspekcija koja zahteva da se postupak izbora novog dekana obustavi. Stara dobra taktika – moramo da poštujemo zakon po kojem kadija i tuži i sudi i da se povinujemo procedurama dvostrukih aršina, a sve sa jasnim ciljem da se na fakultetu o kojem je reč zapravo ništa suštinski ne promeni, da bude ‘i posle Ljilje Ljilja’, da Filološki i dalje funkcioniše kao naprednjačka filijala. Epiloga još nema, neki dan su profesori već izašli na Plato, čekaju se studenti….

Primer broj dva. Događaji na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu (PBF) već mesecima otvaraju pitanje svrsishodnosti prisustva ove ustanove unutar Beogradskog univerziteta (BU). O postavljenom pitanju možemo da diskutujemo, ali logika koja ne zahteva nikakvu raspravu glasi da dok je deo BU, PBF bi morao da se ponaša u skladu s važećim propisima. Međutim, situacija je ubitačno suprotna, PBF otpušta profesore (slučajevi M. Vasiljevića, M. Vilotića, nedavno i R. Kubata) ili im brani da iznose svoje stavove u javnosti (Vukašin Milićević), pri čemu se kao elementarni pravno-proceduralni alat koristi institucija blagoslova Sinoda SPC, bez čega niko ne može obavljati nastavu na tom fakultetu. Pojam blagoslova kao faktora nečijih stručnih i pedagoških kvaliteta stran je visokom obrazovanju – barem za univerzitete iz doba posle inkvizicije i vremena kad su u Bolonji nadgledali seciranja ljudskog tela –  stoga, dok se ne reši pitanje šta će uopšte PBF na BU, ostaje nam da se zabrinemo nad onim što se trenutno dešava: da neki profesori našeg najvećeg univerziteta ne smeju da kažu ono šta misle, jer im je otvoreno zaprećeno i to od onih koji čak sektoru obrazovanja ni ne pripadaju.

Primer treći. Osnovan je fakultet društvenih nauka, a sad ga, kako se čini, valja i pustiti da radi. Ova visokoškolska ustanova nema akreditaciju, ali zato ima veb-sajt sa svim show-off sadržajima i pritom je spreman da bez skrupula upisuje studente. Na ovo već danima ukazuju neki političari (npr. Boško Obradović), a zbog osnivanja ovog fakulteta sablažnjen je čak i čovek-simbol privatnog visokog školstva u Srbiji i svega negativnog što se taj sektor vezuje, Mića Jovanović Megatrend. Da li su naprednjaci videvši da stvar kod državnih ustanova može da pođe po zlu, kao sada u slučaju Filološkog fakulteta, rešili da naprave svoju pravu obrazovnu ispostavu, i da time konačno preuzmu primat u prosvetnom biznisu od SPS-a ne znam, ali sam siguran da je ovo još jedan šamar sistemu za obezbeđenje kvaliteta u našem visokom obrazovanju. Na vrhu piramide sistema obezbeđenja kvaliteta nalazi se profesor Sima Avramović, koji je svoja sopstvena merila kvaliteta izoštrio na proceni ko je najbolji student svih vremena Pravnog fakulteta, a vi se sada zapitajte i kakva li je čitava ta piramida na kojoj on sedi.

Ovo su, rekoh, bili plamičci samo triju malih šibica, a ako bismo upalili pravo svetlo, neki reflektor, svašta bi se još moglo videti. Na primer, to kako su i zašto svojevremeno otpuštane profesorke Visoke medicinske škole u Ćupriji, gde to sve Martinović drži nastavu (i za koji novac), ko je i kada smislio specijalni studijski program FON-a koji se izvodi na Mokroj Gori… i još puno toga.

E, a sad zamislite da vam je dete tek upisalo fakultet, a vi mesecima čitate o ovim dešavanjima i ništa pod milim bogom ne razumete. Onda naiđete na ovaj tekst, pa vam ni u njemu ništa nije jasno, jedino naslućujete da mnogo toga ne valja. Valjda se slažete da novine ne bi trebalo da pišu o izboru dekana na jednom fakultetu kao o nameštenim izborima za mis, niti da bi uopšte trebalo da raspravljamo o tome da neki profesor ne sme javno da kaže šta misli ili o tome kako neka ustanova upisuje studente na neakreditovane programe. Dragi moji, u tome i jeste stvar, sve je to, da citiram košarkaškog trenera Miroslava Nikolića, ovde normalno.

To ‘normalno’ stanje u našem visokom obrazovanju traje isuviše dugo i nema naznaka da će prestati. Sve dok se naši profesori društveno plasiraju time što laskaju najmoćnijim političarima ili što se sprdaju s ‘najsmešnijim virusima’, sve dok je profesor univerziteta predsednik upravnog odbora javnog servisa u vreme kada taj isti servis najbrutalnije negira svoju osnovnu misiju, a to je da svakoga informiše o svemu, sve dok je univerzitetski profesor na mestu gradonačelnika koji misli da je njegova lična pristojnost dovoljna da pokrije i sve ono što izgovara njegov prvi zamenik… i tako dalje.

Kovid je uzdrmao i najbolje svetske univerzitete, svi oni danas imaju velike muke u organizaciji nastave i istraživanja, ali u našem slučaju, uz sve te novonastale koronske teškoće, mi moramo da odbolujemo i naše stare boljke. Univerziteti su nam poprišta interesne borbe pojedinaca i grupa koji u svim konfliktima svoje osnovne namere uvijaju u oblandu od složenih procedura i nedorečenih akademskih sloboda. To su sredine koje poprimaju oblike nekih distopijskih konstrukcija o kojima su pametni ljudi pisali još pre sedamdeset godina, u vreme kada je i nesrećni 20. vek još uvek imao neku šansu.

Zato mi je žao što ne mogu da budem vedriji, pa tekst moram da završim sledećim literaturnim predlozima: ako želite da shvatite situaciju na našim univerzitetima, čitajte Životinjsku farmu, a ako želite da znate kako može da se promeni, uzmite Mit o Sizifu.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU