Tri prsta u Rovinju: Dnevnik Dragoljuba Draže Petrovića

Ovo je peti put da sam na toj medijskoj fešti koja se održava u bivšoj Tvornici duhana Rovinj, na adresi Obala Vladimira Nazora, gde se u četiri septembarska dana sjati pola regiona i pola Beograda.

Jedna polovina dolazi da se stručno usavršava u pijenju malvazije, druga polovina dolazi na stručno usavršavanje u postavljanju fotki na Instagram sa tornjem Crkve Svete Eufemije u pozadini ili da slikaju tanjir pljukanaca sa plodovima mora i obese ga na Fejsbuk.

Ostali dođu da slušaju panele tipa „Dead Man Walking“, o krahu tradicionalnih medija u digitalnom dobu ili da čuju poznatog švedskog pisca koji je u najavi predstavljen kao strastveni vrtlar, ljubitelj podrezivanja i oblikovanja biljaka i grmova te kolekcionar starih Land Rovera, koji će pričati na temu „Okružen idiotima“, što je ujedno i njegov bestseler.

Odmah mi je jasno zašto se autor bestselera „Okružen idiotima“ posvetio oblikovanju grmova, to je nako logičan izbor, jer bi se autor bestselera „Okružen grmovima“ sigurno posvetio oblikovanju idiota.

Kupio sam bocu malvazije i seo za laptop da pišem kolumnu, jer je sudbina kolumnista, sudbina gorka – nisam bio ni na jednom letovanju, službenom putu, produženom vikendu, izletu, siti brejku, u poslednjih 20 godina, da nisam morao da tamo napišem neku kolumnu.

Razmišljam o kolumni gledajući uvis. Tek tad vidim veliku mokru fleku na plafonu. Obaveštavam gazdaricu porukom. Gazdarica odgovara: „Ajme!“

Javljam se supruzi preko Vajbera i snimam pogled s prozora. Kaže mi: „Pozdravi galebove, nedostaju nam!“

A nedostaju nam jer smo porodično letovali u Rovinju prošle i pretprošle godine, te hranili galebove iako u Rovinju na nekoliko mesta piše: „Zabranjeno hraniti galebove“.

Zbog toga nas niko nije uhapsio na Bajakovu, ko Sergeja, hranili smo ih krišom.

I postali smo bliski s galebovima skoro ko Oliver Dragojević, ali suprugu počeo jako da boli kuk, pa ove godine nismo otišli na letovanje jer zbog bolnog kuka ne može dugo da sedi u kolima.

Operaciju kuka u Institutu na Banjici zakazali su joj 16. oktobra prošle godine za 16. oktobar 2027, otprilike čim se završi EXPO, kada ćemo, valjda, opet porodično u Rovinj.

Petak, 20. septembar

Oba prozora apartmana gledaju na more, koje bukvalno zapljuskuje onaj red starih šarenih kuća iz prvog reda sa rovinjskih razglednica. U jednoj od njih sam i ja.

Mogao bih satima tu sedeti i gledati kroz prozor, to je dovoljno za odmaranje od svega, ali po običaju, kada sam u Rovinju, izlazim u jutarnju šetnju dok grad još delimično spava, ulicom Vladimira Švalbe odlazim na riblju tržnicu.

Kilo svežih dagnji košta šest evra, razmišljam da za doručak napravim dagnje na buzaru, nema od toga ništa jednostavnije, ali se logično zapitam – ko još doručkuje dagnje?

Oko podneva odlazim na panel povodom 10 godina Televizije N1, o važnosti info kanala. Posle odlučujem da skočim u more iako je malčice oblačno. More je toplo. Neka Nemica koja vrišti u plićaku misli da je hladno,

Posle podne odlazim na panel mog vozača. To kažem kolegi koga srećem na ulazu u salu.

– Kog vozača? – pita kolega.

– Mog vozača, ovog Bjelogrlića! – namigujem, jer sam od Beograda do Rovinja stigao kolima sa „popularnim Bjelom“ i siti smo se ispričali.

Bjelin panel je bio krcat u najvećoj festivalskoj sali i bio je jako dobar. Voditelj panela Ivan Stanković najavio ga je kao levičara koji se služi i desnicom.

Uveče sa Slobom Georgievim upadam kao padobranac na žurku u hotelu Grand park, ne znam tačno povodom čega je bila žurka, ali naslućujem da je u pitanju nekakvo skijanje, jer smo na ulazu morali da se slikamo sa skijama, a posle su nam uvalili i časopis o skijanju s akcentom na Jahorinu.

Na žurci se pojavila i Jelena Milić, ambasadorka Srbije u Hrvatskoj, koju znam još kad smo zajedno gostovali kod Sarape na Studiju B, a onda i Jelena Trivan, koju znam još kad je bila portparolka Demokratske stranke. Sa Jelenom Milić malko popričali, sa Jelenom Trivan ni reč, nit ona da priđe nama, nit mi da priđemo njoj.

Kesić nas zove da dođemo u restoran Balbi u starom gradu i spasava od mogućnosti da veče završimo u prijatnom ćaskanju sa Jelenom Trivan. Tamo su i njuzovci Marko, Viktor i reditelj „24 minuta“ Sale Saničanin, kao i popularni Bjela. I Kesićeva supruga Ika.

Daleko je ugodnije nego na onoj žurci sa skijama, jer smo tu svi naši. Pričamo o raznim opuštajućim temama – recimo, o Sergeju koji se upravo javio iz Rijeke, gde mu je tazbina, tu se zadržao posle puštanja iz pritvora, i najavljuje da će sutra možda skoči do Rovinja. To nas veseli.

Oko ponoći, što bi Kesić rekao, emotivne scene: iz uske rovinjske ulice izlaze gospođa Miljković, gospođa Štetin, gospođa Tatalović, otprilike skoro pola redakcije N1, fotografišemo se (vidi fotku uz tekst), oni posle svi zajedno odlaze desno ka Tvornici duhana, ja odlazim levo prema apartmanu jer ujutru moram da ustanem da se uključim u jutarnji program N1 gde s Antom Tomićem treba da prelistavam štampu i promovišem našu zajednički knjigu „Jesi li video ovo“ koju je u petak, trinaestog, izdala Laguna.

Koji baksuz! Mislim, ne knjiga, već ja koji idem da spavam dok ostatak škvadre sa slike odlazi da nastavi žurku.

Subota, 21. septembar

Ustao, skuvao kafu i gledao u more s prozora dok nisu pozvali sa N1. Uključenja u TV program preko Vajbera su pakao – osećaš se kao onaj Baumgartner u kapsuli na ivici svemira, ne vidiš nikog, samo čuješ glasove voditeljke Mie i pobratima Tomića koji se uključio iz Francuske gde je na sajmu knjiga. Po završetku uključenja mama javlja: „Odlično je bilo, samo su ti malo otečeni kapci!“

– Pakao malvazije i Rovinja – nalazim opravdanje za kapke.

Priredba Kesića i njuzovaca povodom 10 godina emisije „24 minuta“ je u 16.30, u salu ni igla ne može da padne ali ipak nekako (u)padam sa svojih 106 kila žive vage.

Kesić odmah ide đonom – pravi parodiju jerbo je na Weekend media festivalu trebalo da gostuje tip zvani Braco sa Srebrnjaka, balkanski duhovnjak koji šatro leči pogledom, samo stoji, gleda i mlati lovu, ali su ga otkazali jer su mnogobrojni moralni gosti padali u nesvest kad su čuli ko dolazi.

Kesić tim povodom ćuti i gleda u publiku dok na ekranu iza piše: „Zoka te gleda“.

Onda pokazuje i tri prsta, po srpski, objašnjavajući koliko će publici biti bolje na treći pogled. Mnogo je smešno.

Pre neku godinu sam i sam iz Rovinja pokazivao tri prsta prilikom uživo uključenja u vesti N1, jer voditelj Hrvoje, sa N1 Zagreb, pomenuo je da je nešto rekao Sokrat, a ja sam se nadovezao tako što sam dodao: „Ne znam da li je to rekao Sokrat, Platon ili Aristotel, al jedan od njih trojice svakako jeste!“ I podigao tri prsta misleći na njih trojicu..

Šalio sam se, jašta, ali posle su mi ljudi po Beogradu čestitali jer sam podigao tri prsta okružen Hrvatima. Hm, hm, možda je sve ovo na liniji Srbija-Hrvatska opet otišlo malkice predaleko.

Uveče je najbolja tradicionalna rovinjska žurka, bratske i sestrinske Dajrekt medije, u konobi Sidro. Ta žurka je pravi dokaz one stare umotvorine da je vino najbolje kada ga ima mnogo, kada je hladno i kada je džaba.

Nedelja, 22. septembar

Profesor Đorđević s kojim ću nazad u Beograd ujutru javlja: „Duša ište još sna, da pomerimo polazak…“

Radostan sam što ću ostati koji sat duže. Intenzivno hranim i galebove, nadajući se da će me pritvoriti, jer Rovinj je čaroban i kad si u pritvoru, plus onda je preskupi smeštaj još i džaba. Međutim, nisam ja te sreće ko Sergej.

Autor je novinar, glavni i odgovorni urednik Danasa

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.