Tri Vučićeva gafa u Parizu

Saveznici iz tog vremena ulogu Srbije umeli su da cene. Njihovi današnji naslednici, pre svega Francuska kao domaćin memorijala, vrše falsifikovanje prošlosti i svečanu ceremoniju prilagođavaju današnjim političkim potrebama – brisanjem razlika između pobednika i pobeđenih, tada postojećih i nepostojećih država, današnjih država i kvazidržava. Predsednik Srbije odlično se prilagodio „duhu vremena“.

Vučićev poslovično snishodljiv stav prema zapadnim političarima najpre se manifestovao u predigri svečarskih događaja, kada se na poziv F. Mogerini sastao sa H. Tačijem. Ako bi se sudilo po Vučićevim izjavama, reklo bi se da je on tamo otišao da bi visokoj predstavnici EU u brk skresao da nema daljih pregovora dok EU ne natera kosmetske Albance da povuku odluku o uvođenju visoke carine na robu iz Srbije. Kabinet F. Mogerini, međutim, saopštio je da su se predsednici Vučić i Tači sastali da bi započeli razgovor o tekstu pravno obavezujućeg sporazuma, tj. o priznanju Kosova od strane Srbije. Nekoliko dana kasnije, posle završne ceremonije pariske svečanosti Volfgang Petrič je izjavio da je dobro što su Vučić i Tači bili u Parizu, jer treba da dođu do kompromisa i stave tačku na Prvi svetski rat. Ne bi se trebalo osvrtati na ovu glupu i malicioznu Petričevu izjavu, da joj predsednik Srbije svojim držanjem nije dao za pravo.

Drugi Vučićev pariski gaf tiče se zastave tzv. Kosova u Notr Damu. To je ispao događaj od značaja samo za javnost Srbije imajući u vidu da su se samo ovde čuli glasovi protesta. Ako je predsednik države rešio da, uprkos činu domaćina koji je Srbija mogla da shvati samo kao provokaciju, ipak prisustvuje memorijalnim svečanostima, trebalo je bar da uloži javni protest i da svima prisutnim stavi do znanja da je reč o političkoj zloupotrebi važnog događaja. Svoje obraćanje javnosti ovim povodom on je sveo na Srbiju i to u karakterističnom svađalačkom tonu prema drugačijem mišljenju.

Da je učinio ono što nije, možda ne bi doživeo, i ceo srpski narod sa njim, poniženje na samoj završnoj ceremoniji. Svi su videli da je tom prilikom bio smešten na rezervnu klupu, za razliku od takvih velikih naslednika Velikog rata kao što su predsednici Kosova i Hrvatske. U redu, ovi su se prošvercovali u prvu klupu zahvaljujući opštem protokolu koji je bio sklon tome da prošlost zameni sadašnjicom. U skladu sa tim, ako je u prvoj klupi bila nemačka kancelarka, zašto ne bi i predsednici Kosova i Hrvatske. To je zaista u duhu vremena koji ovu trodimenzionalnu kategoriju – prošlost, sadašnjost, budućnost – svodi na vanvremeno sada. Ali, ako je zvanično francusko tumačenje vremena takvo, zašto bi bilo i srpsko.

Predsednik Srbije se objektivno prilagodio vremenu a subjektivno zaustavio bujicu emocija. To je bar njegovo objašnjenje za domaću javnost, objektivno ojađenu događanjem u Parizu. Ali, ovde se ne radi o emocijama, već o činjenicama. Pariska ceremonija bila je protivčinjenična. Samo bi svečana tišina, sa koliko god najviših državnih zvaničnika, bila u skladu sa povodom događaja. Ispalo je, ali ne slučajno, da je jedan istorijski povod bez presedana poslužio kao prilika za bezbroj bučnih a beznačajnih bilateralnih susreta. Tako je i Vučićevo obitovanje u Parizu, porazno po naša istorijska sećanja, medijski propraćeno kao izuzetno uspešno imajući u vidu njegove važne državničke susrete. Da je umesto teško obuzdanih emocija hladne glave napustio završnu ceremoniju, bar nekome bi stavio do znanja da je sve to bolno neozbiljno i da ovi današnji nisu ni za nokat onim prošlim.

Sva je sreća da je predsednik Vučić odmah po povratku u Beograd dobio satisfakciju za svoje duševne boli. Ovdašnji francuski ambasador izvinio se zbog „greške u rasporedu“. Ako su mogli da naprave onako jadnu ceremoniju, mogli su ovako jadno i da se izvinu. Ali, ništa za to, naš predsednik je još jadnije prihvatio takvo izvinjenje tvitom: „Hvala ambasadoru Mondoliniju na divnim rečima i poštovanju koje je pokazao prema srpskim žrtvama. Srbija će na veličanstven način dočekati predsednika Makrona“.

Što bi rekla gospođa ministarka: neće valjda dve države da zarate zbog jednog slomljenog nosa.