Trideset godina „idi mi, dođi mi“

Spomenik Stefanu Nemanji, Nacionalni stadion, Jarboli od 200m, Novogodišnja rasveta, Muzička fontana, Beograd na vodi, najveće ovo, najveće ono, institucije ispražnjenje od sadržaja, nepostojanje procedura i kontrolnih mehanizama demokratskog društva, zarobljeni mediji u funkciji očuvanja lika i dela vođe, vođa (šef) a ne predsednik, javni resursi na raspolaganju, opet bez ikakve kontrole, jednoj partiji, jednom čoveku, prezir prema javnosti i javnom delovanju, fasade od svega, fasada kao ponuda i potreba razvijena kod jednog dela stanovništva posledice su dugog procesa fašizacije društva. Ta je funkcija uspostavljena krajem 80-ih godina i traje do dan danas, sa izuzetkom perioda 2000-2003. Rezultat je „ovo što nikad nije ovako bilo“ (kako ovo zove jedan deo građanstva a Svetislav Basara detektuje) a što je u stvari oduvek ovako i za bojati se da će još potrajati.

Probajmo da se podsetimo. Ideologija velikosrpskog nacionalizma koja je krajem osamdesetih i početkom devedesetih prevladala u velikom delu intelektualne i političke elite, doduše iz različitih interesa i sa različitim stepenom moći a opet podržana od propagandom omađijanog velikog dela stanovništva (većinski patrijarhalnog) uzrok je reprodukovanja nedemokratskih vlasti i sistema fasadne demokratije.

Demokratija podrazumeva institucije, nadležnosti, procedure, kontrolne mehanizme i mogućnost javnog dijaloga u parlamentu i medijima. Nezavisno sudstvo pre svega. U Srbiji imamo nasuprot tome već trideset godina (osim one nepune tri), vođu srpskog naroda a ne predsednika srpske države i on je vođa svih Srba, u Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori, Kosovu, dijaspori, Sunčevom sistemu, univerzumu…

Takav sistem, savremenim funkcionalnim demokratskim društvima potpuno stran, proizveo je do sada u svojim rezultatima nestanak Srba u Hrvatskoj, otcepljenje Kosova kao trajne rezultate a trenutno radi na stvaranju neprijateljstva između Srba i Crnogoraca. Srpski političari na vlasti, vrsta sebična i neodgovorna, željna svega materijalnog, podržana je od intelektualne samouspostavljene nacionalističke elite da izvede prljav posao prema njihovim vlažnim i zaostalim snovima.

Setimo se samo izjava samouspostavljenog oca nacije o humanim preseljenjima, državi u kojoj bi živeli svi Srbi, o Miloševiću kao o većem političaru od Pašića (pri čemu je Pašićeva veličina veoma upitna), Albancima kao talogu Balkana i da već ne nabrajam sve fašistoidne ideje i izjave ovog nekada partizana.

Tako podržana politička elita tu je ponudu prihvatila oberučke jer je oslobodila svake odgovornosti prema građanima Srbije i njihovim životima. Kada jednom uđeš u pogrešan autobus sve su stanice pogrešne (dr Zoran Đinđić).

Istovario nas je iz tog autobusa dr Zoran Đinđić ali su nas posle njegovog streljanja, a vi se zamislite ko je streljanje naručio, ponovo utovarili u ovaj pogrešan prevoz. Priznajem ipak da je to u početku učinjeno veoma pažljivo i majstorski. No sistem pogrešno postavljen, na principima jedna država, jedan narod, jedan vođa, vođa naroda srpskog, ušla je u poslednji stadijum sa elementima prikrivenog ali ipak fašistoidnog društva. Otuda sve one posledice sa početka ovog teksta nisu neočekivane, naprotiv, slika su fašistoidnosti društva.

Ovaj kratki tekst, u crtežu kroki, u vajarstvu skica, napisao sam kao svedok ovih događaja. Ipak posle svega, iako mi je jasno zašto će spomenik Stefanu Nemanji biti visok 23 metra, još uvek ne mogu sebi da objasnim kako posle svega veliki broj građana Srbije i dalje ima pogled na stvarnost isključivo kroz sopstveni pupak.