Trka zarada, penzija i BDP-a

Sa najavljenim povećanjem penzija u oktobru od 5,5 i januaru naredne godine još 14,6 odsto, prosečna penzija u januaru naredne godine dostići će 45.714 dinara ili 390 evra. Da ne bi prosečna zarada počela da gubi tempo u odnosu na penzije, morala bi januarska prosečna zarada iznositi 103.425 dinara ili 882 evra, što je više od ovogodišnje junske zarade za 21 odsto, a 25 odsto veća od ovogodišnje januarske zarade, u iznosu od 82.769 dinara.

Da li je moguć toliki rast prosečne zarade. Malo verovatno, pod regularnim ekonomskim uslovima. A to ne valja. Utoliko pre što zbog sve većih ekonomskih nejednakosti i ubrzanog rasta zarada najviše plaćenih kadrova, podatak o prosečnoj zaradi sve više gubi vrednost kao ekonomski podatak. Sada je već verovatno da dve trećine zaposlenih zarađuje ispod prosečne zarade, s obzirom da polovina zaposlenih zarađuje ispod iznosa medijalne zarade, koja je u proseku manja od prosečne zarade za oko 25 odsto.

Naravno, moguće je da prosečna zarada, ipak ne izgubi tempo u odnosu na penzije, bez obzira što penzije i sa tim povećanjem neće biti na zavidnom nivou. Dakle, moguć je toliki rast prosečne zarade, ali po visoku cenu. Nažalost, ni ovogodišnji rast zarada nije posledica zadovoljavajućeg rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP), od čega u uređenim ekonomijama isključivo zavisi rast zarada i penzija.

I ovogodišnji, kao i niz godina unazad, nominalni pa i realni rast zarada je posledica, po pravilu, bržeg rasta zarada od rasta BDP-a, delom iz razumljivih a delom iz populistički motivisanih razloga, zatim, iznuđenih povećanja zbog osipanja radne snage usled loše demografije i jake emigracije, i na kraju po osnovu inflatornog efekta. Nažalost, najmanjeg uticaja na rast prosečne zarade imalo je poboljšanje strukture zaposlenih u korist većeg učešća skupljeg živog rada u stvaranju BDP-a, pa otud, kako dalje, sve niži prosečan realan rast BDP-a.

Prošlogodišnji realni rast BDP-a od 2,3 odsto niži je od prosečnih 2,7 odsto u proteklih deset godina, a moguće viši od ovogodišnjeg. Nominalni rast će, kao i prošle godine, i ove godine još biti visok zbog visoke zvanične inflacije. Nažalost, rast zarada sigurno ne može biti toliko veći od inflacije da bi imale kakav takav realan rast, utoliko pre što je rast cena dobara i usluga na koje odlazi glavnina ispodprosečnih zarada i većine penzija, bio znatno viši od zvanične inflacije.

Ma koliko da zarade i nominalno rastu iznad zvanične inflacije, to će biti nauštrb ostalih prihodnih komponenti BDP, pre svega dobiti kao investicione osnove. Zahtevi sindikalnih pregovarača za povećanje minimalne cene rada, tzv. mimimalca, ma koliko opravdani su mač sa dve oštrice.

Privreda, tačnije, veći deo privrede izvan Beograda i Novog Sada, sa postojećim proizvodnim potencijalom i sadašnjom konkurentnošću, pa i postojećom tražnjom u uslovima šire krize, teško da može da održi i sadašnji nivo zarada, pa nije bez osnova bojazan otpuštanja dela zaposlenih uz istovremeno povećanje neozvaničenog dela isplaćenih zarada.

Sve su prilike da postojeći model funkcionisanja ekonomije, zasnovan na većem trošenju od stvaranja, sve višim stranim investicijama u privatnom sektoru, sve ambicioznijem javnom investiranju zasnovanom na stranim kreditima i stranim izvođačima, i jakom dinaru, uz koji sve ekonomske kategorije izgledaju ili veće ili podnošljivije, sve teže prikriva stvarno stanje ekonomije. Da li to najave investicionog buma povodom Ekspa 2027. treba da nas, naprotiv, ubede da je sa našom ekonomijom i dugovima sve u redu, pa nam samo to fali da budemo još bolji.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.