Trofejni pištolj mog oca iz našeg špajza

Držao ga je zadenutog ispod gomile nekih krpa u špajzu na polici nedostupnoj meni detetu, osim ako ne dovučem kuhinjsku stolicu. Iskušenje je naravno primereno svakoj osobi. Beše to teška gvožđurija za moje slabašne dečije ruke.

Međutim, zaboravih da vratim stolicu u kuhinju.

Prošlo je neko vreme, a i ruke mi behu ojačale i ponovo proradi znatiželja. Kad tamo pištolja više nema.

Pokušao sam da pronađem neko drugo skriveno mesto, ali bez uspeha. Prođoše još neke godine. Mislim da sam već bio u gimnaziji i da sam imao predmet predvojničke obuke, te se setih da pitam oca da li je on beše imao pištolj.

Odgovorio je potvrdno. A na pitanje da li ga i sada ima odgovorio je negativno, rekavši da ga je ustupio Muzeju revolucije.

I onda mi je ispričao kako je primetio moju znatiželju i odlučio da pištolj odmah ustupi Muzeju.

Kako sam tada već imao iskustva sa bojevim gađanjem u okviru programa predvojničke obuke i znao koliko baratanje sa oružjem nije nimalo naivna stvar, i sa kakvim sve predostrožnostima se mora ophoditi, njegov odgovor mi je bio krajnje logičan.

Uostalom, zašto bi pištolj u kući bio potreban? Prošao je rat i šta će uopšte jednom veteranu, koji više sebe ne vidi „pod oružjem“, čak i ako se ponovo zarati. A tek kakve sve opasnosti prete ako sin jedinac krene da se sa tom napravom igra!

Hvala mu na toj predostrožnosti. Hvala mu što me je na jedan taktički pametan način naučio da ne volim oružje. Bio sam ja i u vojsci, nekoliko puta sam „odradio“ bojeva gađanja, čak i kasnije kao rezervista.

Bio sam i uspešan u osvojenim poenima, ali taj trening sam osećao kao obavezu prema Državi, za „ne daj bože“, a ne kao neku adrenalinsku inspiraciju.

Porastao sam. Postao otac i nikad nikakvo oružje u kući nisam držao, štaviše, trudio sam se da u kući ne postoje ni igračke u obliku oružja, jer ionako ima puno igračaka koje deci razvijaju maštu i utiču pozitivno.

Rođen sam posle II svetskog rata. Tokom ranog detinstva, kod starijih ratna sećanja su još bila živa, odnosno svakodnevno prisutna.

I onda je kod ljudi u posedu bilo puno oružja, uglavnom trofejnog, odnosno neevidentiranog prilikom asanacija bojišta. Mnogi neuki i deca su, nažalost, smrtno stradali ili ostali trajni invalidi, zbog neukog baratanja sa oružjem ili eksplozivnim napravama.

Tako je to bilo tada. Otac je ozbiljno shvatio koje mi opasnosti prete, i što je moguće više bez verbalnih ubeđivanja uklanjao artefakta koja mogu da pospešuju adrenalin u opasnom smeru.

Druga opasnost po mene koju su primetili moji roditelj bila je moja mržnja prema Nemcima. A i ne bila koliko se svuda pričalo o II svetskom ratu. Sačuvaj me bože kakve su meni kao detetu genocidne misli padale na pamet.

Međutim, roditelji izgovoriše jednu rečenicu: „I Gete je bio Nemac.“ Naravno da nisam tada čitao Getea (sve u svoje vreme), ali reč Gete je delovala čarobno.

Kada sam prebrojao prohujale godine od momenta kada me je očev pištolj intrigirao, a to je bilo i vreme kada sam išao u istu tu školu na toj lokaciji, koja je tada imala drugo ime, shvatio sam da bi otac nesretnog deteta mogao biti moj sin, a nesretno dete, koje će do kraja svog života nositi breme masovnog ubice, svakako po godinama bi mogao biti moj unuk.

Još kada sam pročitao da je taj nesretni otac obučavao svoga sina da rukuje oružjem i da ga je vodio u streljanu, ozbiljno sam se priupitao na kom se mentalnom nivou taj čovek zadržao.

Moguće je da je bio mobilisan u ratovima devedesetih, ali je zaista neshvatljivo da jedan lekar svoga maloletnog sina obučava da rukuje oružjem i trenira u streljani!?

Svaki odrastao čovek sa visokim obrazovanjem trebalo bi da zna da se oružje proizvodi da bi bilo upotrebljeno.

To je znao moj otac, koji je kraj rata i nešto kasnije demobilizaciju sačekao kao oficir. To sam i ja znao koji sam u vreme ratova devedesetih na terenima učestvovao kao nenaoružano lice na utvrđivanju i procenama materijalnih šteta nad kulturnim dobrima.

Uloga lekara u ratnim uslovima bi trebalo da bude lečenje i briga o ranjenicima, na frontu ili u pozadini, i da je imperativni zadatak spašavanje ljudskog života bez obzira da li se radi o svom ili neprijateljskom pripadniku, odnosno osobama koje zovemo ČOVEK.

Autor je istoričar umetnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.